Sok od zove i med brendovi braće Gajić

Na ideju da počnu da proizvode taj sok „na veliko“ došao je mlađi brat Dejan, verujući da bi to mogao biti dobar poslovni potez jer je to ukus koji svi manje-više pamte iz detinjstva, kao i da su ga u urbanim sredinama već pomalo i zaboravili. 

– Pomislio sam da je to dobra ideja i da je pravo čudo što se niko toga nije pre setio – kaže Dejan Gajić. – Povoljna okolnost je i to što je jednostavan za proizvodnju. Na našoj strani je bila i činjenica da zbog mog prethodnog posla servisera kafe-aparata poznajem u velikoj meri ugostiteljski sektor, što je, po mom mišljenju, bila solidna osnova za početak posla. I tako smo krenuli.

Bojan i Dejan kažu da zovu beru na Fruškoj gori, i to na parcelama na kojima su od vlasnika dobili saglasnost da mogu. Beru je kada je u punom cvatu i postupaju dalje s njom po tradicionalnoj recepturi, koja podrazumeva potapanje u vodu i „odležavanje“ 24 sata.

– To joj daje ukus koji ničim ne može da se nadomesti, nikakvim hemijskim dodacima. Za deset dana, koliko traje sezona, napravimo do četiri hiljade litara sirupa. Koristimo sudove kakve i vinari upotrebljavaju u proizvodnji vina. Morali smo da implementiramo HACCP i zaokružimo kompletnu proizvodnju od pasterizacije do pakovanja da bi proizvod izgledao ovako kako izgleda. Od branja do pakovanja sve sami radimo. Uključujemo ostatak porodice kada se zova bere, i drugare, dok nas se ne odreknu – dodaje sa smeškom Bojan.    

Sok od zove, kojem su u međuvremenu Gajići pridodali i sok od nane, mogu naručiti gosti sve većeg broja kafića u Novom Sadu, čijim vlasnicima se dopala ideja da ih uvrste u asortiman osvežavajućih letnjih pića. Priznaju da nije lako probiti se do svog mesta pod suncem pored toliko brendova, i ukorenjenih navika gostiju, ali su uvereni u to da to mogu dosegnuti kvalitetom, za šta ipak treba vremena.

Prozvodnja sirupa od zove i nane nije jedino čime se Bojan i Dejan bave. Godinu nakon što su se upustili u taj pionirski poduhvat, sticajem okolnosti, počeli su i da pčelare, iako o tome nisu mnogo znali. Od tog trenutka do danas izučili su zanat i sada imaju 170 košnica.

– Imali smo mi u planu da lagano uplovimo u pčelarske vode, ali nije bilo kako smo zamislili – kaže Dejan, i dodaje da su vremenom naučili kako se to radi i zavoleli. – Da nismo zavoleli pčelarstvo, ne bismo ostali u njemu. Sad smo inficirani njime. To je težak, ali i veoma lep posao.

Kažu da uživaju podršku i pomoć porodice. Dejanu je sve to dopunski posao, a Bojan, koji je oženjen i otac troje dece, posvetio se potpuno pčelarstvu i proizvodnji soka. 

– Imamo u planu da povećamo broj košnica – napominje Bojan. – Hteli bismo da ih bude između 200 i 300. Mislimo da bi to trebalo da bude naš optimum. Košnica možeš da imaš onoliko koliko si u stanju da opslužiš. U ovom poslu ne možeš da imaš radnike. Pomaže nam radnica oko spremanja ramova, žičenja, a mi se fokusiramo na sam pčelinjak. Ja sebe vidim u pčelarstvu jer mi se sviđa. I dok god ima ikakvog finansijskog motiva, radiću ga.

Osim meda, Bojan i Dejan osvajaju kupce i drugim pčelinjim proizvodima, od kojih posebno ističu medni krem s lešnikom i organskim kakaom, koji, kao i sokovi, nose ime „biozov“.    

Zorica Milosavljević