Novosadski Per.Art: Nova predstava za 20 godina rada i opstajanja

Poslednjih nekoliko proteklo je bez lokalne finansijske podrške, ali zato je, oslonjen na program “Kreativna Evropa”, “Per.Art” uspeo da u mreži “Jurop bijond akses”, posvećenom umetnosti osoba s invaliditetom, razvije projekat “Mi nismo čudovišta”, koji će biti realizovan do kraja godine u Novom Sadu, Galeriji Matice srpske.

Nedavno smo započeli sa umetničkim rezidencijama. Bili su nam u gostima Gzavije le Roa, Skarlet Ju, Aleksandra Ašura, a sada je tu Marsel Bugil (renomirani umetnici savremene evropske scene izvođačkih umetnosti – prim. nov.). Radimo na ideji za predstavu koju je predložio naš kolega Dalibor Šandor, baveći se pitanjem na koji način su osobe s invaliditetom percipirane u našem društvu, predočava nam Saša Asentić, umetnički rukovodilac projekata asocijacije „Per.Art“ i dodaje da je radni naslov „Mi nismo čudovišta“.

Planirano je da centralni događaj, premijera predstave i obeležavanje 20 gdina rada, „Per.Art“ priredi u decembru. Partneri na projektu su neki od vodećih evropskih centara za ples, performans i savremenu igru, kao što su „Kampnagel“ iz Hamburga, „Plesna kuća“ u Malmeu, Holandski plesni festival iz Haga, „Orijent oksidente“ iz Italije, „Onazis“ iz Atine, a glavni nosilac projekta je „Britiš kaunsil“ iz Londona. Ovakva povezanost i podrška ne čudi, s obzirom na jedinstvenost rada asocijacije „Per.Art“ u oblasti inkluzije i umetnosti, zbog svojih modela i metodologije kojima se spajaju zvanično priznata i nezavisna, institucionalna i vaninstitucionalna scena, u ne baš zavidnom ekonomskom, socijalnom i političkom identitetu ovih prostora.

Ideja mi je došla kada me je Saša pre nekoliko godina pitao kako bi se zvala moja predstava i o čemu bi se u njoj radilo, kaže Dalibor Šandor iz asocijacije „Per.Art“. – Odgovorio sam: „Mi nismo čudovišta“, a radilo bi se o tome da smo u početku svi čudovišta koja žele zlo, da bi na kraju postali dobri. Sad, kako se ideja razvija u predstavu, imamo nekoliko drugačijih ideja zbog kojih moramo da se prilagodimo, pogotovo u muzejskom prostoru, tako da mi je ovo dosta izazovan proces. Moram dosta da razmišljam kako da budemo što originalniji, dosta da koristim engleski u komunikaciji sa našim saradnicima iz inostranstva, ali sviđa mi se što mi je data prilika da postanem reditelj jedne predstave.

Za dramaturga Marsela Bugila, iz Berlina, nije novost raditi na predstavi koja nije verbalna, ali jeste uzbudljivo otkriće da je „Per.Art“ nešto na što bi, po njegovim rečima, mogli biti ponosni.

Ne znam da li ću uspeti išta da popravim (smeh), pre ću da napravim još više problema, odgovara Bugil na pitanje šta dramaturg popravlja kad je reč o narativu.

Šalu na stranu, dodaje, socijalni kontekst, pokret izvođača, odnosi na sceni, takođe su nešto što može da se čita, ili piše, tako da na ovom nivou posla ne interveniše na kvalitetu pokreta, nego na tome.

Kao kad tražite reči za nešto što vidite prvi put. Artikulišete komplikovane misli i osećanja, „prevodeći“ to svima, kaže naš sagovornik.

Bugilu je prvobitna ideja delovala veoma jednostavno, ali što se više radi na njoj, shvata koliko je kompleksna i komplikovana Posle nekoliko dana počeo je čak da se oseća izgubljeno.

Videćemo. Zbog toga je uzbudljivije. Kad je zahtev samo tehnička egzekucija, onda je stvarno dosadno. Ovo nije fikcija koja treba da radi sama za sebe, da bude zabavna, nego mnogo više oslanja se na socijalnu realnost, na ideje koje ljudi imaju u glavi, prjekcije, a da to i ne znaju. Takođe, ovaj muzejski kontekst, sve to rad na predstavi čini komplikovanim i uzbudljivim. Ako gledate ceo svet, a bio sam svuda i upoznao mnoge trupe koje rade sa osobama s invaliditetom, moram vam odati priznanje da nisam video nijednu koja svom radu prilazi na ovako visokom nivou, kaže Marsel Bugil.

Na pitanje kako je raditi u uslovima periodičnog boravka različitih i raznovrsnih umetnika, Bugil odgovara da su svi pozvani navikli na kolektivni rad i ne donošenje autoritarnih odluka, što je retkost na evropskom nivou, gde je mnogo više takve vrste diktata. Za Sašu Asentića sporan je i trend u proteklih tri do pet godina na evropskoj sceni, kada se govori o prisustvu i uključivanju osoba s invaliditetom u umetničke tokove, nekritički pristup i zahtev koji je upućen umetnicima s invaliditetom da se ponašaju i stvaraju isto kao reditelji i koreografi bez invaliditeta.

Kad se gledaju takve predstave, vide se problemi normativnog načina razmišljanja, što ima posledica i na umetnost i na umetnike. Ja to ne smatram normalnim i mislim da treba da se postavimo kritički prema takvim normativnim modelima koji se primenjuju na konkretne 1ude, zaključuje Asentić.  

„Per.Art“ se, dodaje, uči i na osnovu vlastitog iskustva kako možemo da sarađujemo, kako možemo da pratimo nečiju ideju, predlog, kako se to menja u skladu sa potrebama, inspiracijom problemima...

U skladu sa tim, mi smo krenuli u ovaj novi umetnički rad, koji je začela Daliborova ideja, ali u saradnji sa novim ljudima. Ne želimo da pristanemo na to da je autorstvo genijalni pojedinac koji stvara zahvaljujući genijalnim impulsima iz glave ili stomaka. Nas zanima šta mi možemo da napravimo ovakvi kakvi smo, grupa koja može više nego što bi svako od nas pojedinačno mogao da napravi. Do sad sam ja bio zadužen za umetničko vodstvo, a sada je Dalibor u toj situaciji. I upravo te nove situacije su prilike u kojima možemo dosta toga da naučimo. Preraspodela uloga je političnost u umetnosti na kojoj radimo zbog delovanja u javnosti, zbog preispitivanja postojećih uloga i pozicija, i stvaranja novih, zaključuje Dalibor.

Igor Burić