Književna kritika: Priča o izgubljenoj devojčici

Svakako da dodatno interesovanje publike povećava činjenica da čak i u ovom veku prezasićenosti informacijama, Ferante i dalje uspeva da ostane skriven(a) iza svog pseudonima, tako da sem podatka da je zaista odrasla u Napulju, ništa više o njoj nije poznato.

Posle nešto sporije treće knjige, pretežno posvećene političkoj situaciji u Italiji, poslednja, četvta knjiga iz napuljske sage vraća se bržem ritmu prethodnih knjiga, i više se okreće intimnim sudbinama junaka. U centru priče su i dalje dve žene: Elena, koja se obrazovala i uspela na književnoj sceni, i Lila, daleko težeg karaktera, ali jednakog talenta, koja je ostala vezana za siromašni deo Napulja u kom je odrasla.

Prevodilac: Jelena Brborić

Izdavač: Booka, 2018.

Četvrta knjiga detaljno opisuje godine u kojima dve glavne junakinje zasnivaju porodice, ali nastavljaju da žive različitim životima – Elena se bori da se ostvari na italijanskoj i svetskoj književnoj sceni u isto vreme pokušavajući da uspostavi zdrav odnos sa ćerkama, dok Lila postaje značajna osoba u rejonu, koristeći najneverovatnije strategije da se obračuna sa lokalnim kamoristima povezanim sa političarima.

„Priča o izgubljenoj devojčici“ se više od svih prethodnih delova okreće pitanjima autopoetike, i ispituje vezu između žive napuljske stvarnosti i i književnosti u koju se ona pretapa. Lila sa podsmehom govori o Eleninoj knjizi o Napulju koja bi zapravo trebalo da predstavlja roman koji je u čitaočevim rukama, i ironično za njega govori da je „pomalo sećanje, pomalo roman“, i zato loš, jer nije ni jedno ni drugo. I sama Elena koja figurira kao autorka knjige koju čitamo je šokirana kada shvati na koje se načine kroz magiju teksta njeno sopstveno sećanje transformiše u književnost.

Elenina knjiga o Napulju otvara i pitanje (ne)moći književnosti koja, iako ukazuje na probleme u društvu i pokreće javnu raspravu, u konkretnom komšiluku u Napulju ne može da učini ni jednu jedinu sitnicu boljom.

Danas mi se čini da bih se, da je ono što me je povredilo bila samo uvreda – kakva si glupača, beše povikala preko telefona kada sam joj rekla za mene i Nina, a nikada, ama baš nikada se u prošlosti nije dogodilo da mi se obrati na taj način – brzo primirila. Istina je da me je više od uvrede zabolelo to što je pomenula Dede i Elsu. Pomisli samo koliko ćeš bola naneti kćerkama, beše me upozorila, a ja sam preko njenih reči prešla ne pridavši im nikakav značaj. Međutim, s vremenom su njene reči počele da dobijaju na značaju, često sam im se vraćala. Lila nikada ne beše pokazala ni mrvicu interesovanja za Dede i Elsu, bila sam skoro sigurna da im ni imena nije pamtila.

Kada bih tokom naših telefonskih razgovora pomenula kakavu njihovu dosetku, ona me je oštro prekidala, nastavljala je priču o nečem drugom. Kada ih je prvi put videla u kući Marčela Solare, uputila im je nezainteresovan pogled i pokoju opštu rečenicu, nije obratila ni trunku pažnje na njihove lepe hajinice, na njihove frizurice, na to kako se, premda još male, lepo i kulturno izražavaju.

Narativna tehnika u kojoj protagonistkinja u sve četiri knjige govori iz udaljene perspektive nekog ko se seća odavno završenih događaja naročito dobija na snazi u završnoj knjizi. Tako, poneke rečenice ovlaš izgovorene na samo na početku ove sage, u prvoj ili drugoj knjizi, tek posle koju više stotina pročitanih stranica najzad dobijaju puni smisao.

Nastasja Pisarev