Postpraznična oskudica u Palanci: Kilo luka preko sto dinara

Deo ovdašnjih domaćina potrošio je ono što je pripremio za skupu zimu, izgrickani su i dozvoljeni minusi na računima u banakama, a rate kredita deluju kao prirodni zakoni – neumoljivo. Veli na ovdašnjoj zelenoj pijaci jedan domaćin da mu kuća izgleda kao pustinja. Kaže, prazan frižider, prazan zamrzivač, u podrumu ostalo kuselog kupusa, na tavanu nema šunki i kobasica, pa su se, ukućani kobajagi odlučili za dijetu. Zdravije je, jeftinije je, a i mora se. Pijaca je ovde u centru, na glavnom šoru, pored autobuske stanice, pa je i sastavni deo društvenog života. Ljudi ponešto kupe, nađu se sa drugarima, žene se ispozdravljaju sa koleginicama koje nisu videle još od odlaska u penziju, čuje se što- šta... Ovih postprazničnih dana malo je kupaca na pijaci, a i oni što s polupraznim zembiljima šetaju kraj tezgi čudom se čude. Crni luk je premašio 100 dinara po kilogramu! Približava se ceni od jednog evra za kilogram. Sa druge strane, proizvođači su lane kukali, jer su i po nekoliko vagona luka bacali - nije bilo kupaca.

Spominju ovde paori subvencije države, hvale vlast, traže još koji dinar...Nedavno je povećana subvencija za tov junadi. Ugovoren izvoz junetine, ali u mesarama, posebno na periferiji grada, junetine nema. Jedan mesar pola u šali, reče da su nam junetinu pojeli Turci. Opet su nam Turci krivi što, u ovom slučaju, ne možemo da kupimo makar rebro za nedeljnu supu. Ali, više je onih koji sebi ne mogu da priušte junetinu, jer je cena buta premašila i 800 dinara po kilogramu.

Pijačari kažu da su im pazari utanjili, ljudi šetaju, gladaju, ali slabo troše. Čak je i broj tezgi na zelenoj pijaci smanjen za 20 odsto. Oni koji upravljaju ovim objektom kažu da je to zbog smanjenja gužve, odnosno dobijanja više prostora za kupce.

Kupcima ni do sada nije bilo tesno već skupo. Činjenica je da je manje i prodavaca, što se povezuje s tim da je voće i povrće jeftinije u velikim marketima. Vele da je pijaca starijim ljudima omiljenije mesto za pazar, dok su mladi okrenuti velikim prodavnicama.

Bliže vatri upola jeftinije

Porodični buyet ovih hladnih meseci opterećen je cenama grejanja, a i tu je šarenilo. Dešava se da oni koji se greju iz gradske kotlarnice, a nalaze se na krajevima mreže, za grejanje stana od 60-tak kvadrata dobijaju račune  oko 12.000 dinara mesečeno, dok oni koji su „bliži vatri“ plaćaju upola manje. Da potrošačima ova zima bude hladnija doprinelo je i medijsko podsećanje da će od sredine godine cene komunalnih usluga biti veće za 10 odsto.

Decenijama ovde ima ljudi koji u domaćoj radinosti drže koke nosilje i tove piliće. Cene jaja su iste, od 9 do 12 dinara, a domaćini kažu da su njihova jaja prirodnija, mada i oni koke drže u kavezima i hrane ih koncentrovanom hranom, verovatno istom kao što se živina hrani na velikim farmama. Simpatična je reklama iznad jedne pijačne tezge „Svaka snaša voli jaja naša“. Čak i cena pilećeg mesa drastično varira u zavisnosti gde pazarite. Cena kilograma mladih koka u pojedinim mesarama iznosi 150 dinara, a nešto dalje cena živinskog belog mesa približava se na 500 dinara.

Kvalitetnija riba koja se prodaje u ribarnicama od nekada sirotinjske hrane postala je luksuz. Taksisti su cenu gradske vožnje od pre dva-tri meseca sa 150 podigli na 200 dinara. Drugim rečima, svi koji nešto prodaju ili naplaćuju usluge kažu da moraju da povećaju cene, dok potrošači i oni koji žive od radničkih plata samo slušaju i gledaju, krste se i jedva čekaju proleće kako bi barem neke troškove smanjili.

 M. Sudžum