Kompozitor himne Šida na radio stanicama od Austrije do Australije

 – Nije važno da li je muzika narodna ili zabavna kad se ansambl i pevač dobro „uštimaju” – lakonski objašnjava svoju žanrovsku prilagodljivost maestro, koji je ne samo produktivan kompozitor već i vrstan multinstrumentalista pa je, kad je zatrebalo, bio ne samo pevač ili dirigent već, kako kaže, i „lupayija”, odnosno bubnjar.

Njegove pesme snimljene na LP pločama (tek se nostalgičari sećaju plastičnih kolutova što se vrte po gramofonu) i kasnije u CD formatu, osim domaćih radio-stanica, emituju i one naših zemljaka, rasute od Nemačke i Austriji do SAD, Kanade i Australije.

Međutim, Šiđani ga znaju i kao pedagoga, koji je muzički opismenio mnoge generacije.

– Nižu muzičku škola osnovali su 1963, došavši iz Bijeljine, profesor Ilija Krsmanović i njegov sin Dragan, ja sam se upisao s prvom generacijom i učio da sviram hornu – seća Makivić. – Po priredbama sam već izvodio narodnu i zabavnu muziku pa me je Dragan brzo primetio i, mada sam imao tek 14 godina, angažovao da pevam u njegovom ansamblu DK. Tokom leta smo smo nastupali u hotelu „Punat” na Krku, a u restoranu do nas zagrebački „Biseri”, članovi kasnije čuvenih „Novih fosila”.

I kada je već stekao akademsku titulu, nije zanemario, što bi rekli svirci, tezgarenje. A diplomirao je u beogradskoj Srednjoj muzičkoj školi „Stanković”, u razredu s Borisom Bizetićem, Oliverom Mandićem i mnogim kasnije vrhunskim muzičarima, dok je njega čekalo mesto nastavnika solfeđa u školi koju je u Šidu prethodno pohađao.

– Kućni buyet roditelja ne bi izdržao troškove moga studiranja pa sam kasnije radio, vanredno polagao ispite i završio prvi stepen Muzičke akademije. Plate su bile dobre i moglo se od njih pristojno živeti. Nakon deset godina sam prešao u osmoljetku da tamo predajem muzičko vaspitanje i ostao deset godina. Vratio sam se opet u Muzičku školu i posle deset godina izabran za direktora. Odmah smo uveli mnoge novine i formirali odseke za klavir, saksofon, harmoniku, flautu i klarinet, dok se gudački, nažalost, vremenom ugasio. Ipak, naši učenici su se s takmičenja vraćali s brojnim nagradama.

Za pojedine predmete kadrovi su „vrbovani” u Beogradu i Novom Sadu, ali škola, kao podstanar, nikad nije imala prave uslove za rad.

– Veoma sam se obradovao pre desetak godina saznavši da će Fond za kapitalna ulaganja Srbije finansirati zidanje nove zgrade škole, na mestu srušenog Doma mladih. Isto tako sam se silno razočarao što se, ko zna zbog čega, nije odmaklo dalje od temelja. Radovi su obustavljeni, a da li će biti nastavljeni, ne zna se. Ako je za utehu, onomad su nadležni ogradili to betonsko ruglo koje propada, bar da ga građani ne gledaju. Ipak, nikako ne mogu prežaliti što nisam tokom svog mandata uveo đake u nove učionice, gde bi mogli da se obrazuju kako zaslužuju – tužno veli Dragan.

Počeo je da komponuje još kao srednjoškolac i već 1967. prve pesme snimio u „Studiju M” Radio Novog Sada s Jovanom Adamovim. Zatim je nastavio da stvara i na stihove Pere Zupca, Vaska Pope i drugih afirmisanih pesnika, ali i svog prijatelja Nemanje Radivojšića iz Bačinaca. Izvođen je Makijević, između ostalog, na Opatijskom i Subotičkom festivalu.

Našao je vremena da iskaže i lokalpatriotizam, otpevao je i izdao tamburaški CD, na kojem je prva numera „Šid je jedna varoš fina”, koju su sugrađani odavno proglasili za nezvaničnu himnu varoši. Ostalo mu je dovoljno kompozicija za još jedan disk, kojim će se, smatra, koliko-toliko odužiti svom zavičaju.

Već pet godina je u penziji, ali se nije zaparložio pa u mešovitom orkestru pri lokalnom KUD-u „Đura Kiš” svira gitaru i kapel-majstor je.                          

Dragoljub Savičin