NININE MUSTRE: Gospodar mobilni

Drveće prenosi informacije preko korenja, ptice se u letu ponašaju kao da su godinama vežbale usaglašene pokrete za slet, a dve se čestice na ogromnim udaljenostima ponašaju identično, kao da nekako „znaju“ jedna za drugu. Priroda komunicira na čudesne, nama teško pojmljive načine. A sa nama ljudima, druga je priča. Od telegrafskih poruka do današnjih mobilnih telefona, prošao je tek sićušan vremenski period u odnosu na nama poznatu, ili priznatu istoriju. I umesto u telepatiji, eto nas u mobilnoj telefoniji.

Ne mogu da se otmem utisku da nam tehnička pomagala sve više odmažu u nastojanjima da ostanemo ljudi. Što brže i više komuniciramo, sve sporije kao ljudi napredujemo. Kao da učimo da vozimo bicikl, a neko nam stalno dodaje nove pomoćne točkiće, sve su veći i moćniji, atraktivniji, moderniji, imaju sve više boja i prave se od sve novijih materijala. Polako prestajemo i pedale da okrećemo, dovoljno je da sednemo i već se krećemo, jer sve brojniji i moćniji pomoćni točkići, obavljaju sav posao umesto nas. Ne samo da ne naučimo da vozimo bicikl, nego u potpunosti zaboravimo zašto smo uopšte i počeli da učimo da ga vozimo. Niti njime upravljamo, niti u vožnji uživamo. Kao da nismo tu. E baš tako doživljavam ove naše, kako ih zovu „pametne“ telefone. Oni su sve pametniji, a mi? U kom pravcu mi to idemo? Pojma nemamo! Zašto bismo se uopšte i trudili da saznamo, kada imamo pametne telefone koji imaju odgovore na sva pitanja? Mi ništa ne moramo ni da učimo, naše je samo da po ekranima pipkamo i da sa njih uputstva pratimo i slepo sledimo. Potpuno od njih zavisimo, kao od pomoćnih točkića koje nemamo nameru nikada da skinemo. Vratove krivimo, leđa grbimo, po ceo dan u njih piljimo. A onda odemo negde da se zabavimo i šta radimo? Umesto da u nekom koncertu uživamo, da najzad malo čula uposlimo, pa da osetimo energiju, razmenimo poglede i osmehe sa ostalima koji su oko nas, mi uključujemo svoje džepne gospodare i snimamo. Pravimo se da snimamo za uspomenu, a u stvari snimamo samo da onima koji nisu tu pokažemo da mi jesmo. A zapravo nismo. Mi smo u ekranu naših telefona. Nismo sa prijateljima na večeri, nego smo sa porukama koje drugima za vreme te večere kuckamo. Ne uživamo u jelu, jer ga slikamo. Ili slikamo sebe. Tovarimo društvene mreže svojim fotografijama sa kojih jedne te iste poruke izbezumljeno vrište: „Vidite me! Vidite mene!“ Ni gde su bili, ni zašto su tamo, ni šta bismo mi koji to gledamo mogli iz te slike da saznamo, da možda i mi malo uz njih otputujemo. Da se ne lažemo, i ja katkad podlegnem trendu.

Desi mi se nekad da zaboravim da ponesem telefon od kuće. Jeste neodgovorno, ali mnogo je prijatno. Otkrijem čitav jedan svet pogleda, osmeha, glasova i pokreta. Sve se u meni probudi i zatreperi od ljudskosti neke zaboravljene. I uživam tako sve dok se mobilni gospodar ne oglasi sa nekim novim „Vidite me!“  

Nina Martinović Armbruster

www.ninamartinovic.com