U SNP-u promovisana knjiga Sve prođe, pa i doživotna

Uz pojašnjenje da autor, na žalost, iz objektivnih razloga, „jer je trenutno vrlo daleko”, nije mogao da dođe u Novi Sad, upravnik SNP-a dr Zoran Đerić je otkrio da je postojala želja da se Laušević publici obrati video porukom, ali da tu ideju nije bilo moguće realizovati iz tehničkih razloga, s obzirom na to je zavesa iza učesnika promocije „krila” dekor za predstavu „Antigona 1918”. „Tako je, sasvim slučajno, povučena i jedna paralela: Antigona na jednom mestu kaže da je ’za ljubav, a ne za mržnju rođena’. Mislim da je Laušević - Antigona naših dana. I on je za ljubav, a ne za mržnju rođen, što se vidi iz gotovo svake rečenice ove knjige”, objasnio je Đerić.

Za upravnika SNP-a, posebna vrednost Lauševićevih ovako publikovanih dnevničkih zabeleški je u njihovoj autentičnosti, odnosno u objektivnom stilu lišenom naknadnih „ulepšavajućih” intervencija. Istovremeno, dr Đerić je povukao paralelu između „Sve prođe...” i „Zapisa iz mrtvog doma” Fjodora Mihajloviča Dostojevskog, jer je Lauševiću taj „rano oćelaveli ruski poručnik”, kako ga je sam nazvao, bio uzor. „Po strukturi, čak, mogu da se uoče sličnosti između ’Zapisa iz mrtvog doma’ i Lauševićeve knjige. Takođe, prisutni su tragika događaja i pokušaj da se ona predoči objektivnim stilom, koji se u jednom trenutku pretvara u vapaj za slobodom i životom”, naveo je Đerić, uz napomenu da se „Sve prođe...” može čitati i kao „dnevnik glumca”, ali još i pre kao univerzalna priča o slobodi, životu i ljubavi, zločinu i kazni .

Po oceni književnice i pozorišne rediteljke Vide Ognjenović, „Sve prođe, pa i doživotna” je umešno oblikovana, pažljivo komponovana knjiga dnevničkih zapisa, koju pre svega karakteriše odustvo banalnosti, bolećivosti i samosažaljenja. „U tim zapisima se prepliću različiti pravci iskaza, od introspekcije unutrašnjih monologa, do opisa događaja i likova u zatvorskom krugu i van njega. Ne znam šta da stavim na prvo mesto: da li majstorstvo sažetog a opet detaljima bogatog kazivanja, stalna napetost opisanih događaja, da li pravo osećanje za ritam naracije, da li besprekornu oštrinu zapažanja, ili umeće da se u dobro odabrane tri reči kaže sve ono što bi se kod slabijeg pisca protezalo na tri strane”, navodi Vida Ognjenović, koja je, nažalost, bila sprečena da prisustvuje promociji, ali je poslala svoj tekst, koji je pročitala glumica Sonja Damjanović.

Književnik Selimir Radulović je, govoreći o knjizi „Sve prođe, pa i doživotna”, rekao da ona predstavlja verodostojnu overu da Žarko Laušević nije život utrošio bacajući Božje darove, već nas je, hodajući ivicom ponora, uveo u krajolike duševnih iskušenja. „Na jednom mestu će se Laušević zapitati: po čemu će se pamtiti svi dani robije, i prvi, i 121. i 1.121. I odgovoriti kratko - po prolaznosti”, podsetio je Radulović, ukazujući da iz Lauševićeviih dnevničko-proznih zapisa razumevamo da je sloboda u njemu, iz koje je moguće videti samo kraičak neba, nekako veća i lepša od prave slobode; da se u mrtvom domu i ne živi, već se iščekuje vreme kada će započeti život; da je on mrtva kuća za žive ljude. „Ima na stranicama ove knjige i jada, i melanholije, i čemera, ali pre svega ona uverava kako se život probija kroz smrt kao što, kako bi rekao jedan pisac, visibaba svojom nežnom stabljikom probija ledenice i izrasta iz smrznutog tla”.

Ovaj Lauševićev zatvorenički dnevnik, inače, predstavlja prirodan nastavak prethodne dve njegove knjige „Godina prođe, dan nikad” i „Dnevnik jedne robije”, i pokriva dve i po godine koje je odležao u Zabeli, od 1.699 dana - „i isto toliko noći’, kako veli sam glumac – koje je ukupno proveo u „kazneno-popravnim ustanovama” jer je u samoodbrani u kafani u Podgorici ubio dvojicu mladića i još jednog ranio. U svom komentaru, Vida Ognjenović je istakla da je Laušević u ovoj knjizi opisao sav tragizam neslobode, pri čemu je u narativu postignuta surova i bezizlazna istinitost doživljenog. „Tako na stranicama knjige nalazimo bespoštedno strogo vođene i dosledno beležene razgovore sa samim sobom. Pri tome Laušević ne mami sažaljenje, ne pozira, već razotrkiva, ne izmičući pred suočavanjem”...

Tekst i foto: M. Stajić