Šeki i Toza: Rivalstvo i druženje preneli na nebo

„Toza je veličina. Veliki fudbaler, veliki trener i veliki čovek. Moram reći i veliki boem, što se meni veoma dopadalo“, naglašeno mi je Šeki opisao slavnog Novosađanina, koji mu je bio saigrač u reprezentaciji i trener. 

„Kao stariji, među nama je razlika sedam godina, Toza je znao i da me kritikuje zbog neoodgovorne igre. Činio je to ubedljivo, ali bi svu žuč koju bi izlio na mene ubrzo skinuo njegov topli osmeh koji razoružava.“      

Tozina pravičnost i blagost bili su razlozi zbog kojih ga je, ponekad previše temperamentni i nestašni Šeki maksimalno poštovao kao trenera u kolumbijskom Idenpedenteu, iako je tada, prvi put u karijeri, stavljen na klupu za rezerve. Uveren da je i taj Tozin potez bio prijateljski i za njegovo dobro, Šeki je - opet prvi put od kad je počeo da igra fudbal - krenuo s dopunskim, i to tajnim, treninzima kako bi se što pre vratio u ekipu.     

„Godine provedene u Kolumbiji smatram najlepšim periodom mog života. Dobrim delom i zbog druženja s Tozom“, kazao mi je Šeki. 

„Mom dragom Toškari “zameram” jedino što me navukao da se kladim na konjskim trkama što mi je, kao i njemu, verovatno, odnelo dosta para.“

Tako se “jadao” Šeki koji je sa neskrivenim divljenjem govorio o Tozinim realizatorskim sposobnostima, o njegovim het-trikovima, o stalnoj  gladi za golovima, o uživanju u driblingu i drčnom držanju pred protivnikom ma ko on bio, ali i o Tozi kao patrioti i kavaljeru sa stilom... 

Prvo duže druženje imali su 1956. godine, kao reprezentativci Jugoslavije na Olimpijskim igrama u Melburnu i tada se umalo nisu i fizički obračunali. Povod je bila propuštena prilika za gol u izgubljenom finalu protiv SSSR-a (0:1) i to zbog Šekijevog poigravanja sa slavnim ruskim golmanom Lavom Jašinom pred kojim su se, neometani, našli njih dvojica. Na trenutak je izgledalo da će Toza, koji je kipteo od besa, zgromiti mlađanog saigrača, ali se sve, ipak, mirno završilo. Bila je to i njihova poslednja svađa posle koje su usledile decenije iskrenog prijateljstva, javno iskazivanog poštovanja i pomaganja.     

„Godinama kasnije podsećao sam ga na te trenutke u Melburnu, ali ljutnje više nije bilo“, ispričao mi je Toza, tvrdeći da je Šeki, mada naizgled drugačiji, zapravo krajnje pozitivna ličnost, čovek široke duše i široke ruke…    

„Smatram ga jednim od najvećih fudbalera na našim prostorima. Da je bio malo vredniji i dsiciplinovaniji, bio bi neprikosnoveni broj 1, što je, verovatno, bio i bez toga“, Veselinovićeva je ocena Šekularca koju sam „utisnuo” u knjigu o drugoj Zvezdinoj zvezdi. 

A zatim i sledeće Tozine reči, tople i naglašeno prijateljske: 

„Reći ću da sam voleo Šekija, baš onakvog kakav je bio. To, verovatno, nešto govori i o mom doživljaju fudbala, mom pogledu na tu igru.“     

U duelima Crvene zvezde i Vojvodine, Toza i Šeki su najčešće bili igrači od čijeg je nadahnuća zavisio ishod utakmice. I, naravno, ljuti rivali koji su se teško mirili s porazom. Nikada se, međutim, nije dogodilo da sa terena ne izađu zagrljeni, da ne razmene čestitke i utehu. Njihovo prijateljstvo ništa nije moglo da pomuti. Na to su obojica bili ponosni do kraja. 

Kad je Toza otišao u večnost, Šeki je izjavio da se oseća kao da je izgubio nekog najrođenijeg! 

Jovo Vuković