Srpska naučnica „zagospodarila“ Australijom

Završila je Tehnološki fakultet u Novom Sadu, na kojem je sada gostujući profesor Katedre za biotehnologiju i farmaceutsko inženjerstvo. Čvrsto uverena da savremena privreda ne postoji bez nauke krenula je u daleku Australiju da uverenja primeni u praksi i u tome uspela.

Indeks novosadskog Tehnološkog fakulteta otvorio mi je mogućnost da nastavim doktorske studije u Melburnu i to direktno, bez potrebe da prvo radim master. Naravno, tražili su da vide moj diplomski rad i listu položenih predmeta koja ih je iznenadila obimnošću.  Naime, u Australiji svi predmeti traju samo jedan semester pa je i to uzeto u obzir. Solidno predznanje i stvorene radne navike stečene na Tehnološkom fakultetu bile su  osnova na koju je bilo lako nadograditi doktorat, govori za “Dnevnik” ugledna srpska naučnica Dragana Spasenović Stenli.

Smatrate se jednim od najvećih profesora u oblasti intestinalnih bakterija i primene različitih tretmana na poboljšanju kvaliteta životinjskih farmi, pre svega živine. Šta to zapravo znači?

Moj naučno-istraživački rad je podeljen na medicinu i veterinu. Iako su mi  najbolji projekti bili u oblasti ljudskog zdravlja, u poslednje dve –tri  godine fokus sam pomerila na veterinarske studije jer sam razvila dobre odnose sa industrijskim partnerima koji su spremni da finansiraju ceo moj tim i sporvedu moje ideje u delo. U Australiji sam zajedno sa svojim  mentorom Robertom Morom lider u oblasti intestinalne molekularne mikrobiologije agrikulturnih životinja, posebno živine. Fokus na živinu je najpre zbog bolesti koje se prenose sa živinarskih proizvoda na ljude, kao na primer salmonela, a i zbog tvrdnji da je živinarska industrija izvor antibiotik rezistentnih bakterija. Cilj većine mojih projekata je kontrola i uklanjanje patogena iz intestinalnog  trakta stoke i živine, kao i  pronalaženje alternative za dodavanje antibiotika u stočnu hranu u proizvodnji mesa. Trenutno najveći finansirani projekat koji sprovodim baziran je na izolovanju i testiranju takozvane sledeće generacije probiotika. To su probiotici koji se daju ljudima ili životinjama samo jednom, prvog dana života, a  diktiraju formiranje intestinalne bakterijske strukture i sprečavaju kolonizaciju patogena.

Vaš naučni rad i znanje prihvatili su mnogi privrednici širom Australije i sveta. Kako su oni shvatili da vašu nauku moraju primeniti na svoju privredu kako bi bolje poslovali?

Prvo sam morala da se potrudim da osvojim veliki “travel fond” (50.000 australijskih dolara samo za putovanja), koji je bio ključ mog poslovanja s industrijom. S dovoljno novca za putovanja obišla sam sve najveće australijske industrijske gigante i prezentirala svoje ideje. Prvi uspeh je bio da me primete i zapamte. Nakon toga su me zvali prvo za konsultacije, a posle je počeo i priliv novca na naučne radove koji su uvek bili vezani za specifične probleme koje industrija želi da reši. Naravno, sa dobrim putnim fondom bila sam prisutna na svakoj industrijskoj konferenciji  i  prezentovala svoje radove. Treća faza odnosa s industrijom je tek počela prošle godine sa velikim internacionalnim ugovorima s “Novozymes”, “Dupont”, “Feedworks” i sličnim kompanijama koji su mi omogućili da proširim svoj tim. Moj tim trenutno broji 8 stalnih i 25 povremeno zaposlenih u  laboratoriji. Mnogi naučnici su potpuno blokirani nedostatkom putnog fonda, a sedenjem u svojoj kancelariji ne mogu se izgraditi odnosi s industrijom. Australijska vlada omogućava industriji da novac koji investiraju u naučne radove dobiju nazad u vidu poreskih povlastica. To je veliki razlog interesa ovdašnje industrije u nauku u smislu da ne mogu mnogo da izgube, a mogu mnogo da dobiju.

Naši privrednici u malom broju i nedovoljno koriste nauke, a činjenica je da bez nje nema razvoja privrede.

Savremene privrede bez nauke nema, ali se mora naglasiti i da nauka ne može preko noći da reši probleme koji su se stvarali godinama. Zato u razvijenim zemljama vlada povezuje industriju u velike naučne institucije i investirajuće organizacije gde mali i veliki industrijski partneri prilažu novac, a država ga onda nadogradi 1:1 ili čak i više od toga. To stvara centre ogromne sume novca gde industrija odlučuje koje probleme žele da reše i koji projekat žele da finansiraju. Na taj način i naučnici koji nemaju jake veze s industrijom mogu da predaju svoje aplikacije i budu uspešni. Moje iskustvo je da su veze i reputacija u industriji često važnije od obećanja datih u aplikacijama za finansiranje. Po mom mišljenju država je ta koja mora da organizuje idustriju i da im da motivaciju da počnu da ulažu u nauku. 

Ljubinka Malešević