NELE KARAJLIĆ Pevaću pesme uz koje smo odrasli publika i ja

Dovoljan je to povod bio da sa Neletom proćaskamo i pretresemo dobar deo onoga što ovog šoumena vezuje za prethodne nepune četiri decenije.

Da krenemo od najaktuelnijeg, koncerta za doček 2019. godine: koje su to pesme uz koje će starija publika moći da se priseti svoje mladosti, a nova, mlada, da uživa i napravi štimung dostojan novogodišnje noći?

- To je repertoar uz koji smo odrasli i moja publika i ja. Od samih početaka „Zabranjeno pušenje” je intrigantnim pesmama gradilo svoj stil ali, moram da priznam da ni u najlepšem snu nisam mogao pretpostaviti da ćemo uz te pesme čekati Novu godinu u Novom Sadu tolkiko godina kasnije. Znači, ili se mi volimo vraćati u lepšu prošlost ili su pesme bezvremene.

Kakva je razlika, iz vašeg ugla na bini, nastupati sa svojim bendom („Zabranjeno pušenje” ili „No smoking orkestra”) i pratećim bendom, u smislu onoga što treba da pružite publici?

- Danas su klinci mnogo bolji u svemu od nas iz onoga doba, pa i u muziciranju. Ranije odrastu i mnogo uče. Nauče za par dana ono za šta je nama trebalo više godina. Sviraju onako kako mi nismo svirali ni u najzrelije doba. Tačno je da je rok muzika kolektivna katarza u kome je jako dobro to što grupa mladića, uz tu muziku, zajedno odrasta, pa je i logično da zajedno preživljavaju svoje pesme na pozornici, ali je isto tako tačno i da je ponekad, svežine radi, dobro promeniti ambijent u kome sviraš. Ja se ovoj ekipi, koja će da nastupi u Novom Sadu, iskreno radujem. Ne bih inače išao na probe i po hiljaditi put pevao „Zenica bluz“.

Početkom godine imali ste američko-kanadsku turneju, koja je, koliko sam upoznat, dobro prošla. Da li tamo naši ljudi posebno emotivno reaguju na pevače i bendove sa eks ju prostora i da li je tamo, vama i vašim kolegama, provod bolji, nego kada svirate ovde?

- Uglavnom je to isto ili slično. Naša dijaspora u Severnoj Americi je toliko brojna da je živeti u Torontu ili Čikagu skoro isto kao živeti u Novom Sadu ili Kragujevcu. Šta više, oni sa mnogo većom pažnjom prate šta se kod nas događa nego mi, i u politici, ali i u kulturi i zabavi.

Da se vratimo na bendove, uporedite periode provedene u „Zabranjenom pušenju” i „No smoking orkestra”, onako, kako vi smtratae da treba to poređenje da napravite?

- Period sa „No Smokingom” je bez sumnje najuzbudljiviji i najuspešniji period u mom životu. Za sada. Sa druge strane, period sa „Zabranjenim pušenjem” je neka vrsta misije koju smo imali, a da toga nismo bili svesni. Neka borba za slobodu, koja nas je na kraju izdala. „Nije umjela da pjeva...“

Kada je o „Zabranjenom pušenju” reč, navedite po vama najdraži koncert i jednu anegdotu u vezi s tim bendom.

- Teško je izabrati koncert koji mi je najupečatljiviji. Možda oni sa početka karijere kad nas je iznenadila toplina sa kojom nas je publika iz cele Jugoslavije dočekivala. U tom, prvom talasu, izdvojio bih koncert na „Mašincu“ u Novom Sadu. Sećam se da je sa plafona curio znoj. Kad neko tako burno provede mladost, kao što smo je proveli mi, svirajući naše pesme, anegdota ima na pretek. Uglavnom se sećam onih koje su obeležile karijeru grupe, i moju ličnu, poput one iz Rijeke, kad nam je „crko maršal“.

A koja svirka je ostala u posebnom sećanju sa „No smoking orkestra”, pa i anegdota u vezi s tim periodom?

- Sa „No smokingom” skoro da nema koncerta koji nije ostao u sećanju kao osebujan, od Pariza i „Olimpije“, do Londona i „Albert hola“, preko Berlina i „Tempodroma“. Ipak, najluđe je uviek bilo u Južnoj Americi. Srećom, postoji Jutjub, pa publika ima mogućnost da vidi kako je sve to izgledalo na našem koncertu u Buenos Airesu, davne 2005. godine.

Knjiga „Fajront u Sarajevu“ prošla je odlično, kako se razvija situacija sa „Solunskom 28“?

- Iznenađujuće dobro. Bilo me je malo strah kako će publika da reaguje na moj roman prvenac, pošto dolazim iz miljea rok muzike u kome ljudi nisu skloni da dugo i strpljivo pišu, ali je reakcija publike sjajna. Ide i nastavak.

Top lista nadrealista je serijal koji se i danas rado gleda na Jutjub kanalu, prepričavaju fore i sa setom se priseća nekadašnjih vremena? Da li i vi delite istu emociju?

- Otprilike je tako. Interesantno je, međutim, kako su „Nadrealisti“ aktuelni i danas, kako svaki fazon možete da primenite i u današnjem ambijentu.

Da li s godinama pevač (tekstopisac) prerasta u pisca prozaičara?

- Donekle ste u pravu. Kako starim, tako mi je i forma romana bliža od forme pesme. Pesma je za mladost, a roman za zrele ljude.

Šta je sledeći poduhvat Neleta Karajlića: film (serija), knjiga ili pesma, a možda (zašto da ne) i bend?

- Ide nova 2019. godina, a u novoj godini slede i nove radne pobede. Istakao bih dve stavri koje će obeležiti moj život. Izlkazak drugog dela knjige „Solunska 28“ i veliki koncert na Tašmajdanu, u Beogradu 25. maja.

Grupa, pesma, film, serija ili knjiga koju biste preporučili mlađim naraštajima?

- Knjiga Mo Jena „Umoran od života i smrti“, dokaz je da je humor zajednički jezik svima na planeti. Da je Mo Jen, nobelovac, kojim slučajem rođen u Sarajevu na početku šezdeseti, bio bi član „Nadrealista“.

Rođeni ste na isti dan kada i Aleksandar Solženjicin? Pronalazite li neku dodirnu tačku sa njim?

 - Na žalost ne. Moram ja još mnogo da radim pa da se približim na majnje od sto svetlosnih godina tom geniju.

Da li ste prvi „lažni doktor“ na domaćoj RnR sceni?

- Mića Vukašinović i ja. U rokenrolu. Van roka ima ih mnogo više.

Sava Savić

Foto: Liveproduction