Svemirko nastupio u prepunoj Crnoj kući

Marko Vuković, frontmen i persona koja je dovela pomenuto vanzemaljsko biće na našu planetu, pri izlasku na binu nestrpljivo je hteo da ispuni prostor avangardnim zvucima sinta i gitare i nakon gromoglasnog aplauza samo užurbano promrmljao:“Dosta je bilo, ajmo mi svirat’.“ I svirali momci jesu. Od prvog akorda i udarca bubnjara postalo je prilično očigledno da ih Novosađani, ali i oni koji se tako osećaju, obožavaju. Tome u prilog ide i činjenica da je zbog nezasitih novosadskih obožavalaca Svemirko održao dva uzastopna koncerta. Oba su bila rasprodata.

Prve noći nije postojala stidljivost da se dođe do prvog reda, da se na nekoliko centimetara od mikrofona iz donjeg rakursa gleda i sluša bend. Na bini, iz perspektive Svemirka, jedino što je moglo da se vidi jesu glave i čaše koje se sudaraju. Pesmama „Možda nisam dobar“ i „Slučajna cesta“ koncert grupe je mogao da počne. Od prvih nota, pažljivi slušaoci bi mogli, ne umanjujući njihovu originalnost, da prepoznaju elemente jugoslovenskog novog talasa, britanskog i ovogodišnjeg Egzitovog hedlajnera The Cure i giganata indi rok scene Tame Impala i Mac DeMarco.

Pored britkih, duhovitih i ljubavnih tekstova, muziku momčadi iz Hrvatske krasi i stvaranje specifičnog retro ambijenta. U jednom intervjuu članovi Svemirka slikovito su opisali tu muzičku atmosferu koju prave kao „krimić iz 80-ih godina smešten u Los Anđelesu s Harisonom Fordom u glavnoj ulozi“. Publici je ova scenografija bila servirana na tanjiru uz šljokičasto zlatnu platnenu pozadinu koja je visila iza bubnjara i dva starogrčka stuba od stiropora koja su stajala na oba kraja bine. Ni na čije iznenađenje, stubovi su često padali usled svemirske energije, a cezarovski carski venci na njihovom vrhu su ubrzo završili na glavama devojaka u prvim redovima.

Na krilima dva albuma koja su do sada izdali, „Vanilija“ i „Tunguzija“, hitova u Crnoj kući, ođednom živopisnoj i šarenoj, nije manjkalo. Magični rifovi „Mirisa grada“, ljubavni očaj i idealizacija (ne)dosanjane osobe u „Ženi od vanilija“ do napomene frontmena na mogući izliv emocija uz reči „sledi balada, pa sa kim god došli, dečkom ili curom“ odzvanjali su kroz gomilu. Zajedno sa publikom, i svemirci su plesali i očigledno uživali u onome što rade. Čak je i dim od cigara krenuo da ispunjava prostor, iako pušenje u Crnoj kući nije dozvoljeno, jer ljudi nisu mogli ni sekund da odvoje da izađu kako slučajno ne bi propustili narednu pesmu.

„Ja ti dajem tajne svemira na dlanu“ gotovo distopijskim, udaljenim glasom je zapevao Vuković uvodeći u jednu od njihovih najpopularnijih pesama „Tajne svemira“, koja vuče na bilo koji rad američke indi psihodelične grupe MGMT. Publika je ovu, ali i svaku narednu pesmu uz ogromno oduševljenje i zanosni, hipnotišući ples pratila. Šta više, obožavaoci nisu morali ni prstom da mrdnu kada se, pored dima, osetio i kraj u vazduhu kako bi vratili Svemirka na bis, jer su oni sami priznali da će se vratiti „za dve minute“. Usledile su numere „Dizajnerica Laura“ i „Meni se ne svira“ sa drugog albuma, gde je publika zajedno sa pevačem dozivala (ne)stvarnu Lauru, ženu zmaj, nakon čega se petorka iskreno zahvalila svima koji su došli i polako krenula da napušta binu. Osim klavijaturiste benda, koji je dečački ostao da skakuće po stejyu, što je samo pojačalo utisak koliko ovi momci vole da sviraju i s detinjom strašću i iskrenošću uživaju u tome što rade.

        Igor Išpanović