Ferenc Franko raketama radosti otišao u legendu

Plenio je najmlađe, ali i brojne poštovaoce starijih generacija neobičnom opremom, jedinstvenim imidžom, nastupom i zanimljivim pričama. Franko se minulog leta, preselio u legendu, u dvorištu u Beogradskoj ulici broj 3 ostale su njegove rakete, kojima je zaslužio da se vine u nebesa. Zaslužio je Franko, sigurno, da mu se podigne spomen obeležje u Čoki, ili da se u vreme Mikulaša, božićnih i novogodišnjih praznika, upriliči bar omaž na njegovu misiju, sećanje za sve što je priuštio generacijama najmlađih sugrađana.

Pošto snega više nije bilo kao nekad, u razdoblju od Mikulaša, katoličkog Božića, Nove godine, pravoslavnog Božića pa do Srpske nove godine, čokanski Mikulaš i Deda Mraz se odrekao saonica i irvasa, pa je potražio drugo prevozno sredstvo, koje mu nije smetalo i kad sneg zaveje. Do odredišta u Čoki i okolini Franko je išao na „reketni pogon“, da bi decu razveselio bajkovitim pričama i prazničnim poklonima.

Bez raketa koje je svojeručno napravio i obojio u jarko crvenu boju, njegova misija Mikulaša i Deda Mraza bila je nezamisliva. Utrobu raketa Franko je punio paketićima i slatkišima kojim je obradovao decu. 

Limene rakete svojeručne izrade “tipa RR”, ili “rakete radosti”, one slabijeg dometa nosio je predano na svojoj grbači kao obavezan dekor, a one veće vukao je na točkovima.

- Rakete koje mi služe su mirnodopske i eksplodiraju od radosti – objašnjavao nam je jednom prilikom Franko. 

Tamo gde se s raketama i paketićima pojavljivao Franko, koji se iz ljubavi prema deci uživio u ulogu bajkovitog junaka, mališani nisu treptali dok priča, nego su pažljivo upijali svaku njegovu reč, ili su se čak u njegovom krilu uspavljivali. Pojavljivao se Franko u odeći Mikulaša ili Deda Mraza i sa svojim raketama u dečjim vrtićima, ambulantama, policijskoj stanici i svuda gde su ga zvali, a znao je da se pojavi i iznenadi najmlađe i bez poziva.

Franko je dvorište svoje kuće pretvorio u pravu raketna baza Mikulaša i Deda Mraza, a zid pretsoblja je ukrašen raznim rukotvorinama od lima ili odlivaka, jer je legendarni čokanski Mikulaš po struci bio livac obojenih metala. Posle nekoliko godina provedenih u čokanskoj Livnici, u Industriji mesa “Čoka” je radio mašinbravarske poslove na održavanju i tu dočekao penziju, ali u ulozi Mikulaša i Deda Mraza radio je do poslednjeg daha.

Iz Industrije mesa „Čoka“ u penziju je otišao nekoliko meseci pre nego što je konačno propala, pa je tada bilo i zluradih komentara, da je navodno sve krenulo naopako kada je otišao iz fabrike. Znalo se da nekada moćni gigant nije mogao propasti zbog Mikulaša ili Deda Mraza, a Franko je na sve to govorio da bi njegova najveća sreća bila da je fabrika ponovo proradila, jer bi to bila dobrobit za sve. Na prvim raketama s kojima je kao Mikulaš išao na susrete i druženje s najmlađima, bio je upravo znak čokanske fabrike kakav se pamti sa čuvenih pašteta.   

Čokani koji su se navikli na svog Mikulaša i Deda Mraza, bili su uvereni da je Deda Mraz stvoren upravo zbog njihovog sugrađanina Ferenca Franka, jer makar šta da je pričao, deca su mu poverovala. Nije Franko deci pričao kojekakve izmišljotine, niti laži, nego pre svega pitke priče za decu. Znalački im je objašnjavao zašto dolazi raketom, kojim visinama putuje, pa čak i koju vrstu goriva troši. Nije se dao iznenaditi i imao je odgovore za brojna pitanja najmlađih.

Dešavalo se pak da su mu odrasli ponekad prebacivali da priča izmišljotine, ali on je znao bez pardona da im uzvrati: da obuku odelo Deda Mraza, dođu na Severni pol, pa će im tamo sve razjasniti. Dotle je dogurao da je i diplomirao za Mikulaša i Deda Mraza! Čokanski slikar Lajoš Buđi više puta ga je oslikavao, a jednom prilikom mu je dodelio i diplomu, uz obrazloženje da je namenjena upravo Franku, raketnom pilotu u penziji, koji je u letu prefarbao Ajfelovu kulu u Parizu. To zato, jer je jedna od njegovih priča deci bila, kako je tamo boravio sedam godina dok Ajfelov toranj nije prefarbao.

Čak je precizno znao koliko farbe za taj posao treba, koliko je čuveni toranj visok i da je za njegovo montiranje upotrebljeno milion i 125.000 metalnih nitni. Pitala su deca kako je sve te nitne izbrojao, a Deda Mraz kao iz topa odgovarao, da nije tamo yabe toliko dugo radio. Diploma koju mu je dodelio slikar Lajoš Buđi bila mu je posebno draga, jer je jedina koju je dobio.    

- Takav Deda Mraz kao što sam ja, mislim da ne postoji u celom svetu – uveravao je Franko. - Bez raketa nikad ne idem. Toliko volim decu i  nastojim da im priuštim veliko zadovoljstvo, da veruju u Deda Mraza koji je veliki, ako ne i najveći dečiji ljubimac.

Kada se već pročuo kao Mikulaš i Deda Mraz i imao u penziji dosta vremena na raspolaganju, pored Čoke i okoline pozivali su ga u Sentu, Kanjižu, Tornjoš, Bogaraš i druga potiska mesta. Na pozive iz Čoke svuda se odazivao besplatno, a ako je morao da ide u okolna mesta, jedino je zahtevao da dođu po njega. Za nastupe je u znak pažnje dobijao praznični paketić, ali čim je stizao kući, sve bi razdelo deci. Pričao je i kako mu je jednom prilikom predsednik Skupštine opštine Čoka, po kuriru poslao 10.000 dinara kao nagradu za trud Deda Mraza, pa ja kupio poklone i podelio deci.

M. Mitrović