Prija živi između juga Indije i novosadskog Telepa

– Umro je pre mog rođenja, a mama se sećala da mu je poseta Jugoslaviji ostala neostvaren san. Partijski drugovi su odlučili da na dalek put šalju nekog bez dece, a on ih je imao petoro. Svoju zemlju podelio je siromašnima, a naša porodica je u amanet dobila mapu Jugoslavije i romantično revolucionarna dela Šolohova i Gorkog. Ja sam ispunila njegove snove. Obično pola godine boravim na novosadskom Telepu, a zimi na jugu Indije, u umerenoj klimi od ugodnih 20-25 stepeni velikog platoa visokog 900 metara, u roditeljskoj kući u rodnom Bangaloreu, koji, zbog botaničkih bašta i mirisnog cveća, zovu grad vrtova.

Prve tri godine života provela je u rudarskom naselju najvećeg nalazišta zlata u Indiji, gde ljudi isti posao rade već dva milenijuma.

– Arheolozi su našli su delove amfora i mnogo rimskih kovanica, pa i s likom cara Klaudija Gotskog, rođenog pre 17 vekova u Sirmijumu – priča Prija. – Koristeći nautička znanja, rimske lađe su stigle do juga Indije, putnici s mojim dalekim precima pili mediteransko vino, zlato menjali za začine i vraćali se kući, gde je bogatstvo određivano i zalihama bibera. Za Indijce je pak zlato simbol blagostanja i sreće. Kupuju petinu svetskog zlata, a Indijke su rekorderke po količini u porodičnim škrinjama.

Od kad je stekla nezavisnost od Engleza 1947, Indija je upravljala rudnikom KGF i tu se u prosperitetno doba godišnje vadilo više od 20 tona auruma. No, zbog smanjenih rezervi, rudnik je 2003. zatvoren i sad deluje sablasno.

– Stotinak kilometara dalje je Bangalore, metropola od deset miliona stanovnika, koji svakog dana u zagušenom, za Novosađane nezamislivom haosu saobraćaju, putuju do posla, brojnih škola i fakulteta. Zbog obrazovanja, mališanima se uskraćuje detinjstvo. Moja je generacija u školu pošla s pet godina. Naučena da budućnost zavisi od znanja, deca su često pod stresom. Ako padnu na ispitu, nisu retka samoubistva. Studenti su društveno aktivniji nego ovde, pa su se uključili i u digitalnu transformaciju jedne od najstarijih i najtradicionalnijih civilizacija. Vrtoglavim razvojem moj grad postao je IT prestonica i izvoznik preko trećine indijskog softverskog znanja, pa ga nazivaju i „Silicijumskom dolinom”. S deset odsto BDP-a rasta nadmašuje indijski od sedam procenata godišnje. Po oceni MMF-a, indijska ekonomija raste najbrže u svetu pa je na odličnom šestom mestu, iza SAD, Kine, Japana, Nemačke i Francuske – ponosi se Prija domovinom.

A njeni roditelji su se slučajno sreli na ulici: kad je mami pozlilo, tata joj je pomogao, zbližili su se i venčali.

– Radili su u administraciji i u kući smo govorili engleski. Indija ima više stotina različitih jezika i 18 zvanično priznatih. Ljudi ne samo da se međusobno ne razumeju već im je i boja kože drugačija, svetlija ili tamnija. Četiri petine su hinduisti, više od desetine muslimani. Tatini su hrišćani s juga potkontinenta. Za pokrštavanje je zaslužan Sveti Toma, koga zovu apostolom Sirije i Indije, pa očevi preci formalno pripadaju Sirijskoj crkvi. Moji roditelji, brat i ja nismo vernici, ali verujemo da je kuga rodila naš grad. Nikao je kao feniks posle epidemije koja je 1898. odnela više hiljada života. „Crnu smrt” šire pacovi pa su tad utemeljeni sanitarni propisi. Bangalore je prvi indijski grad u koji je uvedena struja, za koordinaciju borbe protiv opake bolesti telefonske linije, napravljena je savremena bolnica i počela masovna imunizacija. Mnogi su se bojali vakcine, pa ih je država „podmićivala” slatkišima, voćem, odećom. U znak zahvalnosti, uz stare, kitnjastnjo ukrašene hramove, dizani su i novi, boginji majci Marijam, ženi s hiljadu očiju i četiri ruke, koja ima moć da donosi kišu i štiti od raznih bolesti. Na Fruškoj gori videla sam takav spomenik zahvalnosti podignut krajem 18. veka. Inače, i vojsku cara Klaudija odnela je kuga. Ta bolest je vekovima harala planetom i nije čudo što i mi Indijci imamo izreku „bežati kô od kuge”. Nažalost, njeno žarište ostale su zabiti Indije – priča Prija, koja naški uči, pomalo govori, više razume.

Ona je pre devet godina na internacionalnom projektu „Art karavan Indija” srela Novosađanina sirijskih korena Kristijana al Druobija. Više   hiljada kilometara je prešlo 20 umetnika iz celog sveta, a Prija je radila neklasični putopis, seriju fotografija nagih učesnika istraživanja kako se telom komunicira. Ona i Kristijan s mnogo entuzijazma rade predstave i performanse, a naročito se ponose učešćem u onom o čekanju imigranata da im se reši status. Jedan od pet reditelja, Iračanin, naturalizovani Belgijanac, po Pekićevom romanu „Besnilo” napravio je rad o sebi i Priji, kao umetniku i plesačici zarobljenima na aerodromu. U Antverpenu i beogradskom Bitef teatru emitovan je video-zapis koji je snimila Prija.

Donedavno je boravila Novom Sadu, a opet će na proleće.

Jelena Stamenković