OKOTVOKO Zmije u peševima i televizijski dinosaurusi

Ovaj predlog obelodanjen je na sednici skupštinskog Odbora za kulturu i informisanje, a u obrazloženju je istaknuto da je cenu TV pretplate neophodno povećati jer su se, od 2014. godine, kada je cena poslednji put menjana, povećali troškovi života.

Nije se menjao ni kvalitet programa, osim nagore, kažu nezadovoljni gledaoci – nevoljni pretplatnici. A vala nam je i život pojeftinio. Cene visoke, a plate male, pa ništa ne pomaže Radio televiziji Srbije što nam je u poslednjih meseci ponudila i konačno prilično gledanu TV seriju, pojačanja u Jutarnjem programu i mnogo hvaljenu proslavu 60 godina Javnog servisa. Kad treba zavući ruku dublje u džep, svima zmije spavaju po peševima. Ako peševe, tojest kapute, uopšte i imamo na ovu skupoću.

Pitanje visine pretplate otvoreno je, pa može se reći i više decenija, a ova zemlja prolazila je kroz razne faze u razvoju pretplatničkog odnosa s Javnim servisom: od opuštenog plaćanja-neplaćanja, preko bojkota i uterivanja straha nekim baznim stanicama s antenama, munjama i gromovima kojima su hvatali neposlušne gledaoce, do obećanja da pretplate više nikad neće biti, stigli smo do nameta na RTS kao civilizacijske tekovine.

I zaista, kad se bolje pogleda, gotovo da nema uređene države koja svoje građane na neki način ne obavezuje da plaćaju za zadovoljstvo da koriste usluge jednog ili više medija: novina, radija, televizije, sajta, ili svih zajedno. Ovo, pak, i nije neko obrazloženje kada se zna da smo od uređene države daleko popriličan broj svetlosnih godina, naročito kada je Javni servis u pitanju, a da je pitanje kvaliteta prikazanog na RTS-u periodično na tapetu gotovo isto toliko dugo koliko traje rasprava o opravdanosti TV nameta u Srbiji. Ne treba zaboraviti da Javni servis godinama ne ispunjava obaveze vezane za sadržaj proizvedenog i emitovanog programa, ostavljajući na margini dešavanja dečji, obrazovni, naučni i verski program koji se, nažalost, meri u promilima. Kad se tome doda da na RTS-u odavno više nemamo nacionalna sportska prvenstva ni u velikim, a kamoli u malim sportovima, jasno je zašto se prosečan gledalac pita zašto bi, pobogu, plaćao toliki TV namet.

Iz ove računice ne treba izbrisati ni potpuno odsustvo volje da se ispuni zacrtano i obećano kada je racionalizacija poslovanja u pitanju. Ne mislimo pritom samo na proširenje ponude u visokoj rezoluciji, iz koje je nepravedno izbačen Treći kanal, niti na činjenicu da za naše pare RTS proizvodi program na specijalizovanim kanalima – koje mogu da gledaju samo Telekomovi IPTV pretplatnici, i to oni koji plate RTS-ov paket usluga. Mislimo i na onu pravu racionalizaciju, koja je samo uspela da ustoliči televizijske dinosauruse koji svraćaju na televiziju da pokupe novčani kajmak, dok su oni mladi, vredni i puni ideja s rada na određeno vreme prebačeni na onaj honorarni ili, još gore, volonterski.

Sistematizacija i racionalizacija ionako potiču od latinskog, mrtvog jezika, pa što da im RTS remeti taj večni počinak?

Ivana Vujanov