INTERVJU Milo Lompar: Nismo se dovoljno odužili Crnjanskom

Istoričar književnosti, profesor na Filološkom fakultetu u Beogradu i predsednik Zadužbine Miloša Crnjanskog u ovoj sjajno mišljenoj i vrhunski uređenoj knjizi, utemeljenoj na piščevoj prepisci i različitoj dokumentarnoj i književnoj građi, analizira kontroverzna poglavlja iz života autora „Seoba”, uključujući i složen odnos sa savremenicima, međuratne književne polemike, novinske i diplomatske izveštaje, sve do tegobnog poratnog perioda, najpre londonskog a onda i beogradskog. Ipak, najveću pažnju dr Lompar posvećuje različitim aspektima književnog dela Crnjanskog i društvenoj senci koja je na njega padala. Na početku razgovora pitali smo stoga autora „Biografije jednog osećanja” otkriva li vreme današnje neke nove tragove u čitanju Miloša Crnjanskog?

– Njegovo pripovedanje – naročito u velikim romanima posle Drugog svetskog rata – nalazi se u vidnim vezama sa modernim iskustvom: sve do današnjih ritmova – ukazuje prof. dr Milo Lompar. – Kao što je bio avangarda u književnosti posle Velikog rata, tako je bio avangarda u rasprskavanju modernističke periode u nov književni univerzum. Njegova središnja duhovna osa – odnos stranosti i autentičnosti u egzistenciji – nije samo u doticaju sa ključnim ritmom modernog čoveka nego duboko zaseca u postmodernu situaciju. Ključna figura njegove imaginacije je stranac: i u unutrašnjem iskustvu i u spoljašnjem svetu. Zar stranac nije ključna reč naših dana?

 U monografiji niste uvek blagonakloni prema piscu „Romana o Londonu“. O tome svedoče i naslovi pojedinih poglavlja: Izopštenik, Na margini, Na dnu, Društveno neupotrebljiv... i često ukazivanje na Crnjanskovu potrebu da „postane deo društvenog miljea“. Da li su „lična inferiornost i potreba za identifikacijom“ najveći krivci što je književni gigant istovremeno bio i, kako ste ga nazvali, „društveni autsajder“?

– U kulturnom smislu, zbog rasprostiranja političke senke na književno delo, poredim ga sa Dostojevskim. U modernističkoj redakciji umetnosti, sa Paundom i Džojsom. Može li se naći viša tačka poređenja? Iz tamne strane duše svakog od ovih najvećih svetskih pisaca, kao problematičnosti životnog ritma, proističe radikalnost umetničkog i saznajnog luka. Višelikost uvida nije plod neblagonaklonosti nego najviši izraz blagonaklonosti. Bio je „društveni autsajder” zato što je bio čovek poetičke radikalnosti i kulturne graničnosti: stranac u njemu prosijava kroz marginalni i autsajderski položaj u svetu. Kad neko odabere takav položaj, kao Ujević, onda je stvar koherentna; kad neko nehotično stigne do tog položaja, kao Rastko Petrović, opet je stvar koherentna; kad se Andrić, kao bršljan, obavije oko centralnog toka srpske kulture, Vuka i Njegoša, predstava je čvrsta. Ali, kad neko, kao Crnjanski, teži da postane deo centralnog toka, a to nije moguće uprkos književnoj veličini, onda to pokazuje granice kulture, njene manjkavosti u duhovnom smislu, jer se pokazuje kako individualni talenat ide iznad njenih moći.

 Može li se i u kojoj meri uspostaviti korelacija između pozicije Crnjanskog u društvu i njegove literature? Da li tumačenje piščevog dela odvojeno od njegove ličnosti sliku, koja se tim pristupom dobija, ipak ostavlja uskraćenu za važne nijanse?

– Književno delo je autonomno i ono može bez piščeve biografije. Središnji tok nauke o književnosti u XX veku je to ubedljivo dokazao. Veze između života i dela, i kad su čvrste, predstavljaju posebno područje duha: one doprinose nekim saznanjima o umetničkom iskustvu, ali pre svega otkrivaju unutrašnji sistem kulture: odnose moći i ličnosti u njoj, društvenog i političkog tkiva, značaj i doseg umetničkog dejstva u pojedinim dobima. Tako da problemska biografija zahvata obe strane stvarnosti, i umetničku i životnu, uspostavlja korelacije između njih, ali ih ne podvlašćuje. U njoj ima nečeg od diskretne svetlosti saznanja koje se provlači između oštro odeljenih oblasti iskustva. Otud ona ne izlaže svaku pojedinost života nego one pojedinosti koje smatra presudnim, u njihovim povezanostima ili nesaglasnostima, jer nisu sve činjenice jednog života pođednako značajne. Takve biografije piše Ridiger Zafranski. Nekad ih je pisao Štefan Cvajg.

Na više nivoa ste u „Biografiji jednog osećanja“ posvećeni odnosu Crnjanskog i Ive Andrića. Da li zaključak „dok je Andrić bio figura centra, Crnjanski je figura margine“ na izvestan način sublimira taj odnos u svim njegovim fazama?

– Taj sam odnos osvetljavao u različitim sadržajima, ličnim, poetičkim, političkim: odnosi moći koji se naziru u prepisci; umetničko uvažavanje i međusobna surevnjivost; uspešna i neuspešna borba za priznanje u svim (različitim) društvima njihovog dugog veka; odnos između radikalnog (avangardnog) modernizma Crnjanskog i tradicionalnog modernizma Andrićevog. Svi ti sadržaji imaju svoje ishode u naglašeno kulturološkoj optici. Značajno je da jedna kultura ima veliku figuru na poziciji margine, jer se tako potencijalno proširuju granice iskustva koje ona oblikuje. Samo: nije negacija kulture nego kreacija u kulturi dokaz veličine u postojanju na margini. Crnjanski nije negirao Njegoša – što sam pokazao – nego ga je drukčije razumevao od Andrića.

Pokušaj Crnjanskog da napiše roman na engleskom jeziku propao je jer je „njegovo iskustvo intimnosti bilo nedostupno jeziku – što znači i svetu – u kome se obreo“. Ako znamo za pisace-emigranate, koji su veoma uspešno pisali na „tuđem jeziku“, poput Nabokova, Brodskog ili Kundere, u kojoj meri je kod Crnjanskog za taj otpor prema stvaranju na „jeziku svakodnevne komunikacije ali ne i najintimnije posvećenosti“ odgovorno i njegovo, bar potajno, nadanje da neće doveka ostati „in the middle of nowhere“, već da će ga otaybina jednom ponovo prigrliti?

– Sam je rekao da nije dovoljno dobro znao engleski jezik da bi pisao na njemu, iako je vodio prepisku sa izdavačima i na tom jeziku: pored mađarskog, nemačkog, francuskog i italijanskog. Neuspeh u emigraciji je bio posledica njegove neuklopivosti u engleski svet; kao što je bio neuklopiv i u građanski svet kod nas. Mislim da je, kao emigrant, znao da ga otadžbina nikada neće prigrliti nego možda samo primiti. Odluka da se uprkos tom saznanju vrati, svakako je višeslojna i dramatična.

Od vojnika poražene vojske Dvojne monarhije do autora „Oklevetanog rata“ koji piše da se „u šapatu i sećanju na tu Srbiju može se biti samo uz nju, ili u sramnom taboru protiv nje“. Od defetističkih tonova u „Dnevniku o Čarnojeviću“ do rečenice da „oni koji su bili u ratu i ležali među mrtvima znaju da je rat veličanstven i da nema višeg momenta, nikada ga nije ni bilo, u ljudskom životu, od učešća svesnog u bitki“. Da li se i Crnjanskov odnos prema ratu „njihao“ u svetlu potrebe za društvenim etabliranjem ili je zapravo taj stav uvek bio konzistentan, samo su različiti tumači iz njega izvlačili ono što im je bilo potrebno za odbranu vlastitih teza o njegovom pacifizmu odnosno militarizmu?

– Njegov odnos prema ratu plod je umetničkog viđenja u kojem ima više perspektiva. Osnovno osećanje ni u Dnevniku o Čarnojeviću nije vezano samo za rat nego i za mir: to je mir jednog skrivenog nemira, kao i bol usled neosećanja nikakvog bola. Drama egzistencijalne autentičnosti unutar neautentičnosti sveta. Nije „trgovao” svojim shvatanjima, jer je militaristički pacifizam komunista – kao što sam pokazao – bio moda njegovog vremena: a on je išao u drugom pravcu, jer je – instinktom prečanskog Srbina – osećao značaj države za nacionalnu egzistenciju. Gotovo sve što je nagoveštavao – ostvarilo se. Jer, promašio je trenutak, nisu hteli da ga čuju, a pogodio je istorijski vektor: idealno da upropasti svaku ličnu šansu. Društveno je bio neprihvatljiv za građansku inteligenciju zato što je težio njenoj modernizaciji: bez uništavanja građanskog društva. Njegovi politički stavovi su krivotvoreni u vladajućim interpretacijama njegovih komunističkih protivnika. Sa njima se sukobio manje zbog komunizma a više zbog jugoslovenske države koju su – u tridesetim godinama XX veka – programski uništavali. Kada su se navodno pretvorili u zastupnike jugoslovenske države, nisu voleli svedoke svoje aktuelne laži. Tako do danas.  

Svojevremeno ste izjavili da se nismo dovoljno odužili Milošu Crnjanskom. Mogu li današnje generacije, koje, nažalost, odlikuje nečitanje, da isprave ono što su propustile pređašnje, za čijom je potvrdom Crnjanski žudeo, i da li u tom kontekstu „Biografija jednog osećanja“ ostaje Vaš intimni anuitet ili je ona ipak i jedan od mogućih generacijskih putokaza?

– Samo kroz javnu svest o ogrešenju o jedan veliki umetnički duh: koji svedoči o mogućim rasponima srpske kulture. Malo je verovatno da će se to desiti. Napisao sam tri knjige o pripovednoj umetnosti Crnjanskog; ova, četvrta, istražuje prirodu njegovog položaja u kulturi. To je deo moje intelektualne fizionomije. Moj intimni dug je na drugom mestu: vođenje Zadužbine Miloša Crnjanskog bez ikakve materijalne koristi, kao što je činio i Nikola Milošević, i bez ikakve institucionalne podrške. Smatrao bih da sam ispunio svoj dug ako bih uspeo da pronađem prikladnu institucionalnu podršku za Zadužbinu najvećeg modernog srpskog pisca.

M. Stajić