Iza izloga: Hajperi ne vole ništa da kriju

Sve je počelo onom sad već pomalo naivnom konverzacijom na ulici, kada na pitanje „kako si“, druga strana odgovori s „dobro sam“. U to malo reči upakovano je neviđeno puno foliranja; niti je onog što je pitao zanimalo kako ste, niti ste vi iskreno odgovorili. Ovaj je dijalog onomad bio zamišljan kao „format“ u kojem je trebalo da se kreću ljudi koji se slabije ili jedva poznaju. Potom nam se negde usput osladilo da reči trošimo kao da su potpuno nebitne i beznačajne, te smo i s prijateljima počeli da „ne govorimo istinu“. Bar ne do kraja. I, problem rešen – „siti“ se ispričamo, a da pritom niti nekog nerviramo zato što nam je zaista dobro, niti ga dovodimo u neprijatnu situaciju da se oseća kao da bi trebalo nekako da nam pomogne. Milina...

A kada smo se uspešno napravili prve korake u pričanju ni o čemu, mogli smo (sad već i prilično nabildovanog samoupozdanja za postizanje ničega ni u čemu) da nastavimo da trošimo reči, to jest, ono što bi one trebalo da znače. Drugim rečima, da trošimo smisao. Ispostavilo se vrlo uspešno, jer ne samo da smo ofucali sve tipove neobavezne konverzacije, već smo i ono što je ne tako davno imalo neki smisao uspeli da obeslislimo. Zato i ne čudi da je malo ko danas spreman da s pažnjom nešto sasluša, pročita... Da malo „ostane“ s nekom izjavom, komentarom. Zaludan posao kad svi (nafilovani gomilom nepotrebnih i nefiltriranih informacija) sve znaju i kad je svima sve jasno. Nema se danas vremena za tamo neke analize sadržaja! Malo pomalo, pa sve brže - eto nas na korak od praistorijskog doba kako skroz bitni komuniciramo skoro pa isključivo slikom. Na Fejsbuk i Instagram slikovnicama se sjatilo sve „uticajno“ što bi nešto neviđeno važno da nam saopšti. Tu su prostor za delovanje pronašli svi oni s vizijom&misijom; pravi ljudi na pravom mestu i u pravom trenutku. I da, upakovani u odgovarajući stajling. Jer, „kostim“ je jedan (neretko i jedini) „argument“ savremene komunikacije. Nema više ni kako si, ni dobar dan; samo se „odmerimo“ i sve rečeno. Ideologije, uverenja i stavovi tako zgodno upakovani u brendove. Poželjno skupe, jer svi (i to je jedno od društvenih „pomeranja“) vole da izgledaju skupo; što bogatije i raskošnije od realnog stanja na terenu, to jest, od onoga kako i u kakvim uslovima zaista žive. Jer, bogato je danas za one koji nastoje da žive „u skladu s vremenom/up to date, sinonim ne samo za uspešno, već i za pametno, mudro, odvažno, originalno... Fina i tanana linija subkulturnih/ideoloških podela bezmalo da se svodi na to da li se neko „odvažno“ odlučio da naziv brenda nosi na vidnom mestu, onako da blješti i govori sve jezike, ili skrivenog i vidljivog samo pravim „znalcima“.

U ovu drugu grupu spadaju, recimo, hipsteri. Za njih je većina, pretpostavljam, čula. To je, da podsetimo, mlad (i onaj koji se tako oseća) svet koji veruje da su uredna brada, neki dobar vintage komad garderobe, klasična bela majica i naočare (poželjno s fake dioptrijom) više nego dovoljni argumenti za njihovu posebnost. Još ako nakrive šeširić... Jedan znalački odrađen stajling i jedno modno kuliranje kojeg se niko pre njih nije setio. I tako, jedinstveno i drugačije kostimirani, hipsteri odvažno hodaju svetom stalno u potrazi s nekim novim ukusom, mirisom, nekom novom robnom markom... Senzacijom koju je moguće neko pre njih i otkrio, ali će je zato oni pobednički prvi slikati i podeliti na svojim profilima, strateški raspoređenim po svim mogućim društvenim mrežama. Sve diskretno, slatko i puno nežnih emocija kao, recimo, u reklami za „kolu zero“ i poželjno s nekom životnom mudrolijom. Recimo, uredno podšišani po poslednjoj modi, obučeni u super kvalitetne krpice i zagledani u pučinu nekog dalekog mora, poručuju kako sreću čine male stvari...

Za razliku od njih, hajperi (grupa „istomišljenika“ novijeg datuma, za koju neki i kažu da je „rođena“ u braku hipstera i repera Kanje Vesta) ne vole ništa da kriju. A ne, njima je puno draže da se i iz aviona vidi kad je nešto skupo plaćeno. Nema tu dubokih misli i životnih poruka, samo najnoviji model brendiranih patika, prevelik duks, preko njega još veća jakna (poželjno nekog samo njima poznatog „šik“ brenda), kačketić na glavi i, naravno, zlato. Baš onako puno zlatnog nakita... Sve je transparentno i jasno: smisao života je da se prate trendovi i da se onima koji za brend žive drugi dive zbog toga. Drugim rečima, da ih slede. Ideja je, dakle, da oni koji i sami izgledaju kao pokretna reklama dobiju podršku ovih koji bi sve što imaju menjali za pola dana bilbord života. Ima logike.

Meni (laiku) pođednako je logičan i zaključak da se ove dve družine baš i ne razlikuju previše. Imiy jeste drugačiji – hipsterima su draži brendovi koje niko osim njih nije „provalio“, dok hajperi biraju mejnstrim i logo brenda kao potvrdu da nisu (daleko bilo) zalutali, to jest, da je sve u najboljem redu -  ali je smisao života isti: praćenje trendova i svega popularnog – kostim kao takav i slika kao komplet sadržaj. Izlog kao komplet šou; ništa iza...

Osim za one koji će na sve to jednostavno da bace „hejt“ i da ne troše vreme na slikovnice. Za one koji žele da veruju da i ono „kako si“ s početka priče ipak može nešto da promeni. Pod samo jednim uslovom: da se krpicama i ostalim šarenilom zabašuren i sakriven sadržaj vrati. Da se ponovo, kada nekoga dragog i bliskog sretnemo, iskreno zainteresujemo za to kako taj neko živi; da li je dobro ili ga možda muči neki problem; možda ga nešto boli... Da ga saslušamo, ali stvarno i bez onog „šta je zapravo hteo da kaže“. U prevodu, da vratimo smisao makar tom jednom, neki će reći nevažnom, pitanju. Nije baš da ćemo se automatski izvući i spasiti od ovog besmisla potrošenih i istrošenih fraza i poza u kom se vrtimo vijajući vlastiti rep, ali je neki početak. I to prilično dobar, ako mene pitate...

Jasna Budimirović