Sećanje na patriotu dr Janka Buljika, delegata Velike narodne skupštine

Mučki je ubijen u koncentracionom logoru u Mauthauzenu. Sećanje o dr Janku Buljiku preneo nam je njegov praunuk Ondrej Druga, istoričar iz Banske Bistrice u Slovačkoj.

– Pradeda je rođen 1. januara 1897. u Kovačici – kaže Ondrej. – Njegovi preci su bili organizatori grupe slovačkih kolonista krajem 18. veka koja je krenula iz južnog dela srednje Slovačke u Banat. Pradedini roditelji Fero Buljik i Juda iz porodice Mlinarček imali su troje dece: pradedu Janka, drugog sina Feru i kćerku Mariju, koja se udala u Padinu za poljoprivrednika Đuru Petrovića. Marijini i Đurini potomci i danas žive u Padini. 

Kaže da su roditelji dr Janka Buljika bili jedni od glavnih inicijatora takozvanog Kovačičkog procesa, protesta Slovaka protiv mađarizacije. Slovaci u Kovačici su se pobunili 1907. godine zbog toga što se bogosluženje u Slovačkoj evangelističkoj crkvi odvijalo na mađarskom jeziku. Protiv glavnih aktera protesta je vođen dugačak sudski spor i roditelji Janka Buljika su bili osuđeni i na zatvorsku i na novčanu kaznu. 

Ondrej priča da su tokom sudskog procesa u Kovačicu dolazili poznati slovački i srpski advokati da brane okrivljene i često su bili gosti porodice Buljik. Primetili su da je mali Janko, koji je u to vreme završavao osnovnu školu, veoma inteligentan i nagovorili su njegove roditelje da ga upišu u Srpsku gimnaziju u Novom Sadu.

– Tako je pradeda krenuo u gimnaziju, koju je kao odličan đak završio 1916. Školovanje je nastavio na Pravnom fakultetu u Beogradu, gde je diplomirao 1922. godine, a godinu kasnije je odbranio i doktorat na zagrebačkom fakultetu – napominje praunuk Ondrej Druga. 

Do 1938. godine dr Janko Buljik je živeo i radio u Novom Sadu kao advokat.

– Kada bi se u našoj porodici povela priča o pradedi, uvek je bio opisivan kao izuzetno pametan, energičan i veoma zaposlen čovek, ali koji je uvek našao vreme i bio spreman da pomogne svojim sunarodnicima Slovacima. Znao je govoriti da svaki čovek treba da se bavi onim što mu je struka, ali uprkos tome što je bio pravnik, mnogo je pomagao budućim gazdama seoskih imanja i bio je jedan od inicijatora osnivanja Srednje poljoprivredne škole.

Janko Buljik je bio oženjen i imao jedno dete, sina, koji je bio deda Ondreju Drugi. Porodica Janka Buljika je živela u Kovačici. Zbog velike zaposlenosti i čestog putovanja u inostranstvo, on je uglavnom samo vikende mogao provoditi s porodicom. Kada bi otputovao u inostranstv,o sinu je obavezno slao razglednice koje je on, kao uspomenu na oca, čuvao do kraja života.

– Iako je pradeda retko boravio u Kovačici, nastojao je da za praznike okupi porodicu. Znao je kolima da ode po svoju sestru Mariju u Padinu i da joj kaže „Maro, 'ajde u staro gnezdo” – navodi Ondrej.

Kaže da su prve političke aktivnosti Janka Buljika počele u jesen 1918. godine.

– Početkom novembra 1918. u Banat je došao kurir srpske vlade iz Beograda da traži odgovarajuće osobe koje bi bile spremne da pomognu prisajedinjenju Banata, Bačke i Baranje Kraljevini Srbiji. Pradeda i čukundeda su bili dvojica od četvoro Kovačičana na tajnom sastanku s kurirom u Barandi, kod Vitolića. Kasnije, pradeda je pomagao srpskoj vojsci pri preuzimanju vlasti. Obilazio je južni Banat i pomagao da se osnuju narodni odbori, koji su bili lojalni novoj vlasti i organizovali izbor delegata za Veliku narodnu skupštinu – priča Ondrej. – Dana 25. novembra 1918. godine pradeda i čukundeda su prisustvovali Velikoj narodnoj skupštini u Novom Sadu. Pradeda je bio i jedan od petorice Slovaka koji su izabrani u Veliki narodni savet. Pradeda je tada imao 21 godinu – navodi Ondrej. 

Veliki narodni savet je postavila Velika narodna skupština. Imao je 50 članova i ulogu skupštine za Banat, Bačku i Baranju. Njegov zadatak je bio da donosi uredbe i naredbe, da postavlja Narodnu upravu kao svoj izvršni organ i da vrši nadzor nad njom. Dr Jan Buljik je uživao veliki ugled ne samo među Slovacima nego i među Srbima. Na proslavi 25. godišnjice Kovačičkog procesa otvoreno je priznao da je taj proces bio veliko iskustvo za njega:

„...iz Kovačičkog procesa sam ja zapravo postao ono što jesam, pošto su me moji roditelji, zbog saveta branilaca u tom procesu, upisali u škole. I dan-danas mi Kovačički proces daje duševnu snagu i podsticaj za svu moju borbu za narodna prava, da bih ispunio dužnost koja mi bila tad predodređena, naime: da postanem istinski branilac slovačkog naroda u svim njegovim bedama i mukama. To mi je bio i dosad, a biće i u buduće moj životni cilj.”

To obećanje je dr Jan Buljik i ispunio. Mnogo energije je uložio u borbu za nacionalna prava slovačke zajednice i krajem dvadesetih godina 20. veka postao je vodeća ličnost slovačke zajednice.

Sprinter i skakač u dalj

Janko Buljik je u mladosti bio odličan sportista. Bio je uspešan u sprintu na 100 metara, ali njegova glavna disciplina je bio skok udalj, u čemu je bio državni rekorder Kraljevine Srbije između 1920. i 1924. Njegova sportska karijera, međutim, naglo je bila prekinuta prilikom  pripreme za Olimpijske igre u Parizu 1924. godine kada je povredio natkolenicu.

Avgusta 1932. godine je, i na njegovu inicijativu, osnovana Matica slovačka u Jugoslaviji i Janko Buljik je bio izabran za njenog predsednika. Tih godina je Matica slovačka u Jugoslaviji bila veoma aktivna. Organizovala je mnogo događaja – predavanja i kurseve za slovačke učitelje, zemljoradnike, slovačke žene... U septembru iste godine je bio izabran i za generalnog nadzornika Slovačke evangeličke crkve u Jugoslaviji. U tridesetim godinama je imao kontakte s visokim političkim predstavnicima u Jugoslaviji, kao i u Čehoslovačkoj Republici. Uspeo je, primera radi, da u spisak članova Matice slovačke u Jugoslaviji uvrsti i predsednika čehoslovačke vlade Milana Hoyu i predsednika države Edvarda Beneša. Više puta je bio uspešan u Pragu na kongresima stranskih Čeha i Slovaka – na primer, u junu 1932. godine je bio izabran za predsednika završnog sastanka kongresa.

Veliku pažnju je posvećivao odnosima s ustanovama u Slovačkoj koje su bili važne za očuvanje kulture i identiteta vojvođanskih Slovaka. Godine 1935. godine se, zbog svog angažmana u visokoj politici, odrekao pozicije predsednika Matice slovačke. Naime, u to vreme je sarađivao sa Samostalnom demokratskom strankom i Udruženom opozicijom i nije želeo da Matica zbog njegove delatnosti ima probleme s vlastima. Veoma zanimljive, čak su i danas aktuelne njegove reči prilikom abdikacije:

Ubijen u logoru Mathauzen

– Pradeda je 1938. godine je prešao u Beograd, ali se nakon dve godine vratio u rodnu Kovačicu, gde je proživeo poslednje slobodne godine svog života – kaže Ondrej. – Zbog intenzivne saradnje sa čehoslovačkim antifašističkim pokretom, pratio ga je Gestapo i nakon bombarodvanja Beograda u aprilu 1941. godine bio je uhapšen i prebačen u Prag. Tu je bio saslušavan, a posle nekoliko meseci odveden u koncentracioni logor Mauthauzen u Austriji, gde je 30. januara 1942. mučki ubijen.

„Naša Matica ne može imati ništa zajedničko s politikom, ali ni politika s njom. Ona mora da ostane iznad politike. Ako ćemo se kao državljani politički deliti, kao Slovaci se u radu u našoj Matici deliti ne možemo i ne smemo. Ona nam je svima zajednička.”

U opozicionoj politici je radio i tokom vlade Milana Stojadinovića. Tada je počeo da se više angažuje u antifašističkoj delatnosti. Zbog svoje delatnosti bio je uhapšen i u zatvoru otrovan, srećom, to je preživeo. U antifašističkoj delatnosti je bio veoma aktivan i kasnije, posle raspada Čehoslovačke. U martu 1939. godine je sarađivao sa čehoslovačkim pokretom otpora, koji je u periodu od 1939. do 1941. godine imao važnu bazu u Beogradu.

Eržebet  Marjanov 

(Zahvaljujemo se poslaniku Skupštine Vojvodine Pavelu Surovom koji nam je pomogao da stupimo u kontakt s porodicom Druga u Slovačkoj)

Foto: Porodični album