Nema novca za zamenu liftova starih i 40 godina

Računica pokazuje da je prosečno za zamenu lifta potrebno oko 30.000 evra, a konačna cifra za zamenu svih trenutno starih i neispravnih liftova je 450 miliona evra. Liftovi u stambenim zgrada u proseku su stari 44 godine, a upotrebno vreme jednog lifta je 25 godina.

Polovina od ukupnog broja liftova je u Beogradu i oni su rađeni pre četiri ili pet decenija, što je s bezbednosnog aspekta za stanare zgrada veoma važno. Za njih je važna i činjenica da se veliki broj liftova uopšte ne održava, a koriste se.

Prosečna starost većine liftova u Novom Sadu je između 30 i 40 godina. Njihova pouzdanost zavisi od starosti zgrada, a za njihovo redovno održavanje pođednako su zaduženi stanari i nadležne službe. Liftovi u novijim zgrada u Novom Sadu imaju garanciju tek oko deset godina, dok su oni najdugovečniji i kvalitetniji, koji su u funkciji 60-70 godina, u starijim novosadskim zgradama.

Jedan od novosadskih servisera liftova Goran Alavanja objasnio je da su nekadašnji liftovi koji traju više decenija u ono vreme bili veoma skupi jer su ih pravili brendovi poput „Rade Končara”, a više se ne proizvode, pa čak ni delovi za njih. Danas se u zgrade kod nas, po njegovom objašnjenju, jedan lift za pet spratova ugrađuje za 19.000 evra , a delovi se kupuju u Turskoj, neki u Grčkoj, a sve je to lošeg kvaliteta.

Inače, u Novom Sadu, osim pojedinaca i privatnih firmi, za održavanje liftova zaduženo je i Javno komunalno preduzeće „Stan”, koje se stara o oko 280 liftova i dolazi na poziv stanara ili u okviru redovnog održavanja. Sve u svemu, održavanje liftova u starijim zgradama u Novom Sadu svodi se na remont, a ne na izgradnju novih zbog visoke cene koju bi trebalo da plati skupština stambene zajednice.

Veliki problem za redovno servisiranje i remont liftova, kako u Novom Sadu, tako i u drugim delovima Srbije, predstavlja i nedostatak servisera i instalatera liftova. Od početka devedesetih godina prošlog veka ne školuje se nijedna generacija lift-montera. Pošto je reč o specifičnoj spravi koja zahteva mašince, poznavanje mašinstva, elektrotehnike, automatike, najcelishodnije rešenje bilo bi otvaranje  odeljenja u srednjim školama za lift-montere jer bi oni imali posao sa završenim zanatom budući da firme koje se bave održavanjem imaju velike potrebe da zaposle nove kadrove zbog toga što stariji odlaze u penziju, a mladih snaga nema. Mašinci tvrde da je nedostatak kadrova čak veći problem od nedostatka novca za zamenu dotrajalih liftova jer čak i da se pare obezbede, ne bi imao ko da radi.

Uz redovno servisiranje, liftovi u Novom Sadu su bezbedeni, a sami stanari treba da vode računa o njihovom održavanju i prijavi svakog kvara. Dakako, stanari znaju da snose cenu održavanja i popravke liftova, a to često zna da bude razlog zbog čega nekada nedeljama liftovi stoje. Stanari s nižih spratova ne žele da dele troškove održavanja liftova, dok oni s viših žele da je on uvek u funkciji.

Dekan Mašinskog fakulteta u Beogradu Radoje Mitrović ističe da je uzrok problema nedostatka radne snage nepravovremeno reagovanje na upozorenje da majstora nema, dodajući da bi se problem kadrova mogao rešiti i kroz prekvalifikaciju i dokvalifikaciju. Navodi primer da su mnoge zemlje u Evropi imale slične problema, među njima i Češka, koja je uspela da u okviru pretpristupnih pregovora reši to pitanje.

– Oni su svoju industriju motivisali da reši u najvećem delu problem zamene liftova četiri godine po ulasku u EU – istakao je Mitrović.

LJ. Malešević