Dnevnik u Lionu, trećoj po veličini varoši u Francuskoj
Nedeljne večeri često ukazuju da se vikend završio pre nego što je i počeo, već je znana misao, zato je vredelo tugu za propuštenim vikendom preduhitriti u najboljem mogućem maniru: putovanjem u najveću varoš u istočnom delu Francuske.
Iz našeg skrovišta uz obalu reke Rajne u Nemačkoj, na samoj tromeđi sa Švajcarskom i Francuskom, od Bazela preko Berna, zaputismo se pokraj Lozane i Ženeve, sve do krajnjeg odredišta u Lionu.
Prekrasna dolina Rone dovela nas je do ušća Saone u Ronu, gde se nalazi ovaj, treći po veličini grad u Francuskoj, odmah posle Pariza i Marseja. Lion su osnovali Rimljani 43. godine pre nove ere dajući mu ime Lugdunum ili “Brda svetlosti”. Varoš je bila centar provincije Galija tri veka, sve dok nekad moćno carstvo nije oslabilo. Sveto rimsko carstvo je oblast Liona opet osvojilo 1032. a tokom perioda Renesanse grad je postao centar proizvodnje i trgovine svilom. U vreme Francuske revolucije Lion je nazvan “Grad bez imena”, kao kaznu za monarhističku opredeljenost stanovništva.
Jedno noćenje je unapred bukirano u jednostavnom B&B hotelu u širem centru grada, a recenzije hotela na internetu obećavaju odličan odnos cene smeštaja i dostupnosti najznačajnijih turističkih atrakcija. Ovde se prvi put susrećemo i sa futurističkim sistemom kodova umesto klasičnih ključeva, ali i ključeva-kartica koje otvaraju sobu, pa šestocifreni kod treba imati uza se…
Ronu krasi dugačak, ukusno uređen kej, savršeno ukombinovan sa raznovrsnim sportsko-rekreativnim sadržajima: šetalištem, trim-stazom, teretanom i bazenima na otvorenom i, neizostavno, biciklističkom stazom.
Levom obalom reke stižemo do užeg centra grada, gde pejzažom dominira Bogorodičina bazilika koja se nalazi na brdu iznad desne obale Saone. Još od doba ranog hrišćanstva, ovo brdo predstavlja centar duhovnog i kulturnog života Liona.
Odmeravajući udaljenost svetle mermerne bazilike od keja Rone, primećujemo nesumnjivu sličnost radio-televizijskog tornja koji se izdiže nedaleko od nje sa Ajfelovom kulom u Parizu. Iznenađuje nas i prisutnost mnogobrojnih prostranih fontana koje podsećaju na široke potoke u kojima voda teče u pravcu Rone.
Mnogobrojni ležerni pešaci, zajapureni biciklisti i sportisti, te veseli ulični svirači i nekoliko na turiste naviknutih labudova, ukazuju da je kej jedno od omiljenih sakupljališta omladine, ali i onih koji su se, kao mi, odlučili da iskoriste prve jesenje sunčane dane.
Prešavši na drugu stranu reke, našli smo se u žiži lionske jesenje vreve, a gotovo svaki od prostranih trgova najužeg centra grada oivičenih impozantnim građevinama raznih epoha, krunisan je velikom fontanom kao svojevrsnim draguljem trga.
Visećim pešačkim mostom preko Saone dolazi se pred velelepnu zgradu suda, koju krasi duga kolonada koja u kadar staje jedino u „panorama“ režimu. Nedaleko se nalazi čuvena lionska katedrala sa dva četvrtasta tornja, mnogobrojnim šarolikim vitražima i ogromnom rozetom koja je u fazi renoviranja. Crkva je posvećena svetom Jovanu, a njegovo ime nosi i trg pred glavnim, istočnim, ulazom u katedralu. Ostaci temelja i jedan od lukova nekadašnje crkve nalaze se tik uz savremenu bogomolju i, iako očigledno omiljeno među omladinom, nema ni traga grafitima ni drugim vidovima vandalizma, što odiše poštovanjem tog svetog mesta čak i među novijim generacijama.
Kombinacijom brdovitih vijugavih ulica, dugih stepenica i strmih staza koje vode kroz park, uz malo napora dolazi se do najveće gradske znamenitosti – Bogorodičine bazilike, ispred koje se pruža široka panorama ka centru grada i dalje prema Mon Blanu. Prva bogomolja na ovom „brdu za molitve“ datira još od 1192. godine, nakon čega je grad proživeo burnu istoriju, dok je gradnja sadašnje bazilike započeta 1872., a završena 1897. godine. U dnu građevine nalazi se prostrana kripta, u kojoj se održavaju koncerti duhovne i klasične muzike. Sa više od dva miliona posetilaca godišnje, ova bazilika je jedan od najposećenijih sakralnih objekata u Francuskoj i nalazi se pod zaštitom Uneska kao značajan istorijski spomenik.
Iako se restorani i kafići mogu videti na svakom koraku, prava boemska četvrt nalazi se u dnu brda, pa, nakon dužeg pešačenja, večera uz vino u marokanskom restoranu predstavlja pravo francusko okrepljenje pred završetag prvog turističkog dana.
Drugi dan smo posvetili šopingu i grafitima. Srećom, bogat hotelski doručak sprečio nas je da iracionalno navalimo na francuske specijalitete koji su nas kasnije čekali. Naime, velikom natkrivenom tržnicom prostirale su se teške arome francuskih sireva, kojima, kao i raznim sortama lokalnih vina, ipak nismo mogli odoleti…
Jedna od fizički najvećih znamenitosti severnog dela Liona jeste najveći mural u Evropi. Kada je 1986. godine odlučeno da se ružna strana fasade sa bilbordima ofarba u mural sa lokalnom arhitekturom, stanovništvo Kora-Rusa nije moglo ni da pomisli da će to postati turistička atrakcija koju će i daleki Azijati poželeti da vide i, naravno, fotografišu. Maštoviti lokalni umetnici su sumornu sivu fasadu površine 1200 kvadratnih metara oslikali živopisnim bojama trodimenzionalnih zgrada i desetinama realističnih likova u prirodnoj veličini koji ovaj običan zid pretvaraju u trg pun života i veselih boja.
Mural je posle 1987. godine, kad je završen, obnovljen 1997. i 2013. godine i to takođe u interesantnom maniru. Naime, iako je osnovna forma naslikanih zgrada i širokog stepeništa zadržana, izmene su uvek podrazumevale savremene inovacije, pa su se tako menjali i oblici i namena izloga naslikanih radnji, kao i likovi koji su „ostarili“, odnosno „sazreli“ u skladu sa vremenom koje je proteklo od prethodno naslikanih likova, mode i dizajna.
Dugim širokim stepenicama spuštamo se do trga Tero u samoj žiži Liona, koji je poznat po velikoj fontani sa galopirajućim konjima. Dok se voda u slapovima sliva niz kameno postolje u sredini fontane, konjima para izlazi kroz nozdrve prikazujući realističan galop četiri ata.
U kutku malenog kružog trga u starom gradu sabiramo utiske i uz obećanje da ćemo ponovo posetiti ovaj grad jedinstvene atmosfere, završavamo naš sunčani vikend-odmor.
Bojan Harnovski
Foto: Nataša Harnovski