Sećanje na Mladena Stančića, delegata Velike narodne skupštine u Novom Sadu 1918.

Toša, bataljonac dobrovoljac u Srpskom narodnom pokretu za nacionalnu slobodu Srba 1848–1849, njegov sin Mladen, delegat Velike narodne skupštine 1918. i Mladenov sin Milutin, koji je poginuo u Velikom ratu u Dobrudži.

Tako nam je Miloš Stančić, nekadašnji profesor matematike u kikindskoj gimnaziji, koji je praunuk Stefana, rođenog brata delegata Mladena Stančića, preneo sećanja na pradedu-strica. Njegova sećanja teku kroz priču o tri generacija Stančića. On je svoje sećanje započeo pričom o čukundedi Toši Stančiću iz 1848–1849. godine, kada su Srbi na ovim prostorima vodili borbu za nacionalnu slobodu u Ugarskoj, čiji rezultat je bila majska skupština u Sremskim Karlovcima na kojoj je proglašena Srpska Vojvodina.

– Mladenov otac Toša Stančić je imao 19 godina kada je kao dobrovoljac pristupio bataljonu Kikindskog distrikta i učestvovao u svim borbama 1848–1849. koje su se vodile u Banatu za nacionalnu slobodu Srba, čiji rezultat je bila na Majskoj skupštini izvojevana Srpska Vojvodina – priča Miloš Stančić.

Toša je rođen u imućnoj porodici i bio je i kasnije imućan čovek. Njegov deda Ćira Stančić je svoju poslednju volju diktirao u pero notarijusa Stevana Telečkog, oca Vase Telečkog, po kojoj svojim potomcima ostavlja 20 volova, 30 komada marve, 11 konja i stotinu ovaca. Testament Ćire Stančića se čuva u kikindskom arhivu.

– Dakle, pradedov otac je bio imućan čovek imao je i vetrenjaču i suvaču, suvi mlin koji je prethodio vetrenjačama u Banatu, i bavio se stočarstvom i zemljoradnjom. Nakon 1849. godine deda Toša je dobio plac od oko 30 ari jer svaki je od 156 bataljonaca Kikindskog distrikta je dobio plac veličine 400 kvadratnih hvati, odnosno oko 15 ari – navodi Miloš Stančić.

Mladen Stančić rođen je 1853. godine u Kumanu i bio je najstariji sin Toše i Jelene Stančić, koji su, osim njega, imali i sinove Stefana, Bogoljuba i Aleksandra i dve kćerke, Evicu i Sofiju. Mladen je bio oženjen Anicom Jankov iz Elemira i imali su dva sina, Milutina i Živu i kćerku Vuku. Živa i Milutin su bili učesnici Prvog svetskog rata i obojica su poginuli. Oni su, poput ostalih Srba iz južne Ugarske, bili mobilisani u austrougrasku vojsku i odvedeni na Istočni front, gde su se vodile žestoke borbe između carske Rusije i Austrougarske. Mnogi mobilisani Srbi su, ne želeći da se bore na strani Austrougarske, prebegli Rusima i učestvovali u formiranju Prve dobrovoljačke srpske divizije u gradu Odesi na Crnom moru, u današnjoj Ukrajini.

Dočekao starost usamljen

Mladen Stančić je ostao udovac 1921. godine. – Sinovi su ostavili kosti na ratištima, a on je dočekao starost usamljen. Umro je 1931. godine. Sahranjen je na kumanovačkom groblju, bez ikakvih obeležja. On je podigao spomenik svojoj majci Jeleni 1893. a njemu nije imao ko da podigne spomenik. Na ovaj način mu se odužujem kao praunuk njegovog brata Stefana, da na neki način javnost posle 100 godina upozna naše pretke koji su 1918. godine bili pribrani i opredilili se za budućnost, kaže Miloš Stančić.

– Milutin je uspeo da prebegne Rusima i učestvovao je u formiranju Prve srpske dobrovoljačke jedinice u Odesi. Bio je učesnik u teškim borbama u Dobrudži, gde je i poginuo septembra 1916. godine. Njegovi potomci danas žive u Novom Sadu – navodi Miloš Stančić.

Po istorijskim podacima, u Dobrudži, u rumunskoj Crnomorskoj oblasti, između avgusta i oktobra 1916. godine poginulo je oko 2.500 vojnika Prve dobrovoljačke srpske divizije, a više od 6.000 je ranjeno. 

– Imena Kumančana dobrovoljaca kojih je, po kazivanju učitelja Gavrilovića bilo više od 140 – neki su preko Vladivostoka stigli do Soluna, dok su neki učestvovali u borbama u Dobrudži –uklesana su na mermernoj ploči koja je postavljena iznad vrata crkvenog hrama u selu. Ploča je po izbijanju Drugog svetskog rata, pre nego što su Nemci ušli u selo, bila prekrečena da okupator ne bi šikanirao potomke Dobrovoljačke srpske divizije u Velikom ratu. Tabla je bila skrivena sve do oslobođenja 1944, kada je ponovo ugledala svetlost dana – priča Miloš Stančić.

Živa, drugi sin delegata Mladena Stančića, takođe je poginuo. On je učestvovao u bici za Galiciju, koja se vodila u ranim fazama Prvog svetskog rata između carske Rusije i Austrougarske, tako da je delegat Mladen Stančić izgubio oba sina u Prvom svetskom ratu. 

Mladen je krajem 19. veka bio predsednik crkveno-školskog odbora i vrstan pripovedač narodnih pripovedaka iz Banata. U Kumanu su u to vreme učitelji bili uglavnom somborski đaci, među kojima i izuzetan intelektualac Svetozar Bajić iz Đale. On je 20 godina predavao kumanačkoj deci i prikupljao narodne pripovetke po Banatu. Od vrsnih pripovedača odabrao je i svoga poznanika Mladena Stančića i zabeležio nekoliko pripovedaka, koje je Matica srpska objavila 1905. godine. O Mladenu Stančiću je Svetozar Bajić zapisao 1904. godine:

„Mladen Stančić iz Kumana važi kao najrazboritiji čovek u selu, pun je natučen šale i doskočica, pa valjda nema slučaja da je nekome ostao dužan odgovorom. Od njega su pripovetke ’Medved kao pudar’, ’Prijatelj u gostima’, ’Vlah zna pisati’...”

        Eržebet  Marjanov