U muzeju pod vedrim nebom 16 moćnih mašina

Čak 16 lokomotiva parnjača nalazi se na jednom mestu u muzejskoj postavci nadomak ranžirne železničke stanice.

Gotovo da nema putnika namernika ili turista koji ovde ne zastanu, da izbliza osmotre moćne crne mašine označene serijskim brojevima, a koje su nekada tutnjale prugama i pokretale ekonomski razvoj…

Rešica je već u drugoj polovini 18.veka postalo važno rudarsko mesto, uznapredovala je kada se zahuktala železara i proizvodnja parnih lokomotiva, sve dok ih nisu sustigle nove tehnologije.

Lokomotive parnjače su muzejski eksponati u voznom stanju, mogle bi i danas vući vozove, ali se železnica odavno preorijentisala na lokomotive dizelke, motorne vozove, pogon na elektriku i brze pruge. Negdašnja fabrika za proizvodnju mašina u Rešici je 1872. godine proizvela prvu parnu lokomotivu za širinu koloseka od 948 milimetara, sa oznakom “Rešica 2”. Upravo taj prvenac među lokomotivama iz fabrike u Rešici zauzima centralno mesto u muzejskoj postavci, pa je uzdignuta na počasno postolje. Lokomotivu “Rešica 2” projektovao je Džon Hasvel, direktor fabrike lokomotiva “STEG” u Beču, pa je ova lokomotiva prva napravljena u jugoistočnoj Evropi prikazana 1873. godine na velikoj međunarodnoj izložbi u Beču.

Nepun vek nakon zamaha teške industrije u Rešici je priređena izložba 16 reprezentativnih lokomotiva od kojih je 14 pravljenih u tom gradu, a po jedna u Beču i Budimpešti. Muzej parnih lokomotiva otvoren je na 140. godišnjicu od pravljenja prve lokomotive, pa je tako Rešica dobila najveću tehničku muzejsku postavku na otvorenom u Evropi.

Razgledanje lokomotiva podsetilo me je na detinjstvo, kada je moj otac Despot kao ložač parnjača bio jedna od karika u pokretanju garavih lokomotiva na našim prugama od Novog Sada prema Beogradu, Subotici, Bogojevu, a ja odlazio kod otpravnika vozova na železničku stanicu u Čortanovcima i dobijao ceduljice sa brojem voza i vremenom kada treba da se javi na službu. Sećam se da je pominjao lokomotive “Mađarica”, verovatno iz poznate serije “Hungaria” pravljenih u Budimpešti, koja je bila “zvezda” među lokomotivama, a u Rešici je do 1964. godine, izgrađena 1.461 parna lokomotiva te serije.

U Rešici  je pravljene ukupno 14 tipova lokomotiva, za industrijske potrebe i putničke vozove. Za vuču putničkih vozova u Nemačkoj sa razvijanjem brzine od 100 km na sat do 1937 je napravljeno 139 komada, a jedna od serija za železnicu u Parizu sa brojnim tehnološkim poboljšanjima, pravljena između 1937. i 1939. godine u 37 primeraka, mogla je da vuče kompoziciju tešku 700 tona i razvija brzinu 110 km na sat... Između 1926. i 1960. godine u Rumuniji, većinom u pogonima u Rešici je proizvedeno je preko 1.200 parnih lokomotiva od kojih su deset vrsta bile za pruge sa standardnim kolosekom, a tri su bile za uski kolosek. 

- Muzej parnih lokomotiva je najveća turistička atrakcija Rešice jer mnogim ljudima su još u sećanjima kada su još pre 30 ili 40 godina tutnjale prugama i vukle teretne i putničke vozove. Lokomotive su naše veliko industrijsko nasleđe koje želimo da čuvamo i afirmišemo. Za ljude u Zapadnoj Evropi to je najvažnije podsećanje na zamah razvoja, žele da se potsećaju na taj period – kaže Andrej Sabo iz Udruženja “Euroland Banat” iz Rešica.              

Prve pruge koje su izgrađene u Banatu, spletom istorijskih okolnosti nakon Velikog rata pre jednog veka presečene državnom granicom i jedno vreme saobraćale povezujući ljude Banata u Rumunije i Srbije. Najstarija pruga na ovim prostorima između Oravice i Bajzaša, na čijoj su trasi bili Jasenovo, Bela Crkva i Vračev Gaj u našem delu Banata, izgrađena je još 1854. godine.

- Banat je u tom periodu bio pod vlašću Austro-Ugarske i bilo je normalno da su ljudi iz Oravice i okoline išli na pijace u Jasenovo i Belu Crkvu, ili obrnuto, a pruga je isto tako funkcionisala i nakon Prvog svetskog rata, sve do 1951. godine, u vreme političkog razmimoilaženja Tita i Staljina. Sada nedostaje kilometar i po pruge na rumunskoj strani i oko osam kilometara od granice do Jasenova. Obnova ove i drugih pruga u Banatu sa obe strane granice, mogla bi uspostaviti jedan romantični put železnicom između Rumunije i Srbije. To bi mogla biti velika turistička atrakcija, zato što postoji pruga između Bele Crkve i Vršca i dalje prema Temišvaru, zatim do Žombolja, Kikinde, Zrenjanina i da se kružno romantično putovanje uspostavi celim Banatom. O tome se u više navrata razgovaralo između administracije Županije Tamiš i AP Vojvodine, koji iskazivali zainteresovanost da se krene u realizaciju, ali za sada sve je samo lepa ideja – kaže Sabo.   

Žila kucavica Banata s početka prošlog veka bila je pruga od Temišvara do Bečkereka čija je gradnja počela 1894.godine, koju je pokrenuo grof Andrija Čekonjić. On je imao imanja blizu Žombolja i kod Sečnja. Da mu se mleko sa nekoliko farmi ne bi kvarilo do pijaca u Temišvaru i Bečkereku, on je sam uložio novac u gradnju pruge Temišvar-Bečkerek.

Kada je doneta Rezolucija Informbiroa 1948. godine, uništeno je po tri kilometra pruge sa obe strane jugoslovensko-rumunske državne granice. Jedino podsećanje na tu prugu ostalo je u putu koji spaja Sečanj s naše strane i selo Busenje u Rumuniji, u kome su još ostale šine  ove železničke pruge. Sva infrastruktura nekadašnje železničke pruge na toj relaciji postoji i danas, ali nema čeličnih šina i drvenih pragova. U celoj priči o pruzi Temišvar-Bečkerek jeste, u činjenici da nešto što je jedan bogati veleposednik pre jednog veka sam napravio, dve države nisu nikada više uspele da revitalizuju.

Tekst i foto: Milorad Mitrović