Iza izloga: Možda da, ipak, ništa ne diramo i ne popravljamo?
Po svemu sudeći, ove smo nedelje izgubljeni negde u međuprostoru između letnjeg i zimskog računa, spavali sat vremena duže po poslednji put.
Evropska komisija je, naime, nakon niza sastanaka došla do zaključka da ove migracije kazaljki napred-nazad, koliko god da se onomad u taj poduhvat verovalo i polagalo nade, nisu dale očekivane rezultate. Tako smo se (po ko zna koji put) nakon „jednog u nizu“ eksperimenata i pokušaja da nešto unapredimo, izgleda vratili na staro.
Teško bi bilo i setiti se svih tih reformi, menjanja i poboljšanja; od zdravstva, preko školstva, pa do državne uprave... Ono što im je, govori iskustvo, zajedničko jeste baš taj rikverc. Dakle, vraćanje na sistem koji (bez popravki i novih delova) „radi posao“ za koji je osmišljen. No, da se još na trenutak vratim na časovnike. Sad kad je izgleda odlučeno da više nećemo podešavati časovnike dvaput godišnje - ispostavilo se da mi/konzumenti reforme baš i ne podnosimo najbolje ove korekcije - ostaje i jedno pitanje tehničke prirode: koje će vreme „preživeti“ – letnje, odnosno, „ukazno“ ili zimsko, to jest, „prirodno“?
Struka kaže da oba (a i to je najčešće slučaj) imaju svojih prednosti i mana; jedni bi radije da zima traje čitavu godinu, dok je drugima letnja matematika više u skladu s raspoloženjem, navikama i potrebama. Ako se odlučimo za letnji račun, 1. jula bi svitalo u pet ujutro i obdanica bi trajala do 20.30, dok bi „zimska“ obdanica trajala od četiri ujutro do 19.30 časova. U prevodu, ako se ne budite pre osam, prespavaćete tri, odnosno, četiri sata dnevnog svetla.
Pretpostavljam da je, s obzirom na trenutni „nerešen“ rezultat, najbolje da i po ovom pitanju uvedemo ekspertsku arbitražu, to jest da odluku prepustimo nekom trećem, naravno total „nezavisnom“, telu, koje će objektivno (ni po babu, ni po stričevima) da preseče. Jer, osim zimskog i letnjeg modela, u najavi je i nešto kao kombinacija, odnosno, pokušaj da se izvuče maksimum iz oba sveta. Da se ostane na zimskom računu, uz prebacivanje radnog vremena na letnji režim, to jest, pomeranje na sat vremena ranije. A odluku o tome da se na posao ide od osam (umesto od 9) sati, kako je do sada bila uobičajna praksa, složićete se, jeste nešto o čemu samo prvi među jednakima mogu najbolje i, uz sagledavanje jedne šire slike, da prelome.
Ne sumnjajući u njihovu stručnost, verujem da će se priča završiti baš kako treba i da će, ako niko drugi, ono globalni kapital biti više nego zadovoljan ishodom. U međuvremenu, nešto se mislim, moglo bi se krenuti s nekom novom reformom; poboljšanjem koje će nam, po ko zna koji put, „popraviti kvalitet življenja“. Evo, recimo, moglo bi malo da se „prošeta“ i po kalendaru. Ne sećam se da je neko u skorije vreme nešto preduzimao na tu temu, a prostora je – 12 meseci & 365 dana – više nego dovoljno. Evo, na primer, ja baš ne podnosim najbolje novembar. To „ni jesen, ni zima“ stanje ne volim da vidim ni na fotografiji. Znate one crno-bele slike golih grana i pustih klupa; pejsaža na kojima se nikada ništa ni za milimetar ne pomeri. Stoji tako i drema. To bi bila moja prva (ako ne i jedina) asocijacija na 11. mesec u godini.
S druge strane, jul baš volim. Divan mesec, koji (neoprostive li greške) traje svega 31 dan. Ako mene pitate, ima tu prostora za „prebacivanja“ iz novembra. Odvaditi bar jedno desetak sivih i dosadnih dana i prebaciti ih u sunčani i razdragani jul zvuči kao sasvim solidna ideja, od koje bi svi mogli da imaju koristi. Toplo vreme, manji apetit – nema, dakle, problema s viškom kilograma. Leto je zahvalno i za „teranje“ mode; za malo para se može izgledati onako baš top, a nije loše ni imati više vremena za leškarenje na suncu. Pa, svi znamo koliko je za naš organizam koristan D vitamin. Pritom je, naravno, uvek bolje (a i jeftinije) unositi ga prirodnim putem.
Februar bi mogao onako da se „rasprši“; malo da se doda u maj, par dana da se „pojača“ septembar, možda nešto da ostane i za avgust... A kada je o „ne volem januar“ mesecu reč, nisam pametna šta bi se i kako tu moglo popraviti. Možda najbolje da ga jednostavno ukinemo. Lepo dočekamo Novu godinu, odmah pređemo na Dan zaljubljenih/Svetog Trifuna, a onda (pošto smo februar prethodno „raspršili“) na miru se bacimo na proslavu Osmog marta. Skoro pa da uz samo jedan trokorak (s eventualno kraćim prvomajskim predahom) možemo da doskočimo u jul.
U sklopu mogućih reformi kalendara, postoji i mogućnost vraćanja na „orijentacijske dane“ – kalendare, none i ide, zatim na Romulovu godinu koja je imala svega 10 meseci, odnosno, 304 dana ili možda računanje vremena po erama. Era rasprodaja u ovom ili onom tržnom centru, era novih kolekcija, novih modela mobilnih uređaja, patika... Prostora za unapređenje koliko hoćeš. Ili, možda, baš i ne. Možda da, ipak, ništa ne diramo i ne popravljamo; možda da kada nas i napadne želja za novim i drugačijim, prethodno sednemo, uradimo nešto pametno. Recimo, pogledamo neki dobar film, slušamo neku sjajnu muziku, čitamo neku fenomenalnu knjigu. Da mudro i iskusno ostavimo sve ovako kako jeste; staro, pocepano i poderano. Ali i dalje u „voznom“ stanju...
Jer, što bi rekao jedan moj kolega, u pitanju je čista mehanika; dok radi, ne menjaj i ne popravljaj.
Jasna Budimirović
