Ninine mustre: Cveće na stolu
Gledajući fotografije koje ljudi „kače“ na svoje društvene mreže, reklo bi se da skoro svi žive život iz snova. Svi su nasmejani, doterani, razdragani, uspešni, zaljubljeni...
Vremenom posumnjamo da je sve to tako lepo i bajno, pa više ni istinitim slikama ne verujemo. Mi ljudi inače volimo da idemo iz krajnosti u krajnost, ali ne iz nekog hira, nego je to valjda jedini način da uhvatimo balans. Kako bismo znali gde je sredina, ako prvo ne utvrdimo gde su krajevi? Tako sam ja veći deo života u prvi plan isticala samo ono što je lepo, a izbegavala ono što mi ne prija. Iako sam želela, tako balans nisam postizala. Shvatila sam vremenom da ono što mi nije lepo, u stvari potiskujem, ne prihvatam i ne priznajem, ali te emocije, kao i sve drugo što osećam, imaju svoje vibracije koje kada tad izađu na videlo tako što mi u život privuku slične vibracije. Tako, ako nisam prihvatala sopstvenu tugu, oko mene bi stalno bili neki tužni ljudi. Kada ne prihvatam sopstveni bes, svi oko mene nešto besni. Najjače emocije su one koje sam prema sebi gajila, a uporedo sa tim ih potiskivala: omalovažavanje, kritikovanje i nedovoljno vrednovanje sebe, prouzrokovali su situacije u kojima bih osećala upravo to od ljudi sa kojima sam bila u kontaktu, pa i od svojih najbližih.
Od kada sam odlučila da menjam svet na jedini mogući način - menjajući sebe, polako postajem svesna šta sebi radim sa potiskivanjem. Tražim načine da sva svoja stanja osvestim, da ih prihvatim i pronađem im uzroke. Pa normalno je da nekad budem i tužna i ljuta, kako bih drugačije uživala u onim trenucima kada to nisam? Ne bih ih ni prepoznala! Međutim, ne pada mi na pamet da neka svoja zapažanja i neželjene emocije prouzrokovane njima nemilosrdno razbacujem po društvenim mrežama. To nekontrolisano izlivanje nakupljenog gneva i nezadovoljstva jednostavno ne može da mi pomogne, a još manje nekim drugim ljudima koji me prate na tim mrežama. Na širem planu to doživljavam kao svoj doprinos postizanju balansa u svetu. Gledam to ovako: ako je krajnost sa jedne strane sve ono što je mračno u ljudima, ako to iz nekih razloga koji imaju veze sa našim nižim instinktima pobuđuje najveću pažnju pa se čini kao da je čitav svet sazdan isključivo od negativnih pojava, onda ću ja da skakućem po ovom tasu na drugoj strani, promovišući i negujući samo ono što dolazi od svetlosti. U ovom svetu dualnosti, jednostavno sam odlučila da budem na strani svetlosti, koliko god to umem i mogu.
I kada u nameri da podelim radost objavim sliku sa buketom cveća na stolu, zna se da ima i dana bez cveća na stolu, ali nema potrebe da takve slike kačim po internetu, jer ima sasvim dovoljno praznih stolova na svetu.
Nina Martinović Armbruster
