Danas je Svetski dan dostojanstvenog rada, teško na minimalcu

Njegov rad treba da mu omogući da bolje živi od svog rada. Gotovo po pravilu na ovaj dan sindikati podsete koliko je radnik daleko od dostojanstvenog rada, pa samim tim i od dostojanstvenog života, ističući šta bi trebalo promeniti u društvu kako bi se zaista od sopstvenog rada bolje živelo.

Lider UGS ”Nezavinost”, profesor Zoran Stojiljković objašnjava za naš list da imajući u vidu nestabilne i nesigurne uslove u kojima danas živi većina zaposlenih gotovo je ironično pominjanje dostojanstvenog rada. Pravo na dostojanstven rad, nagla­šava, nije nikakva “sindikalna ujdurma” već temeljna pretpostavka čoveka dostojnog života. 

Podseća da je dostojanstven rad samo onaj koji ne unižava čoveka i koji objedinjuje šest elementa: ugovoreni radni odnos, a ne tek nesiguran i privremen posao, fer odnos poslodavca prema zaposlenom, bezbedno i zdravo radno mesto, zaštitu socijalnih prava zaposlenih i članova njihovih porodica, uslove za lični prosperitet radnika i slobodu da se organizuje i aktivno učestvuje u odlukama koje ih se neposredno tiču.

trah od gubitka radnog mesta, ističe Stojiljković, jedan je od najvećih, a on je i te kako prisutan u Srbiji. U našoj zemlji se četvrtina zaposlenih složila sa izjavom da postoji mogućnost da izgubi posao u narednih šest meseci. U najgorem su položaju radnici angažovani u sivoj ekonomiji.

- Skoro trećina privrednih subjekata, uključiv i one u javnom sektoru, bavi se sivom ekonomijom i zapošljava radnike bez ugovora i ne isplaćuje im redovno plate, pri čemu oni nemaju zdravstveno i socijalno osiguranje i nisu zaštićeni od nezakonitog otkaza. Na crno rade svi nekvalifikovani radnici, radnici sa srednjom stručnom spremom, zaposleni bez redovne zarade, nezaposleni stariji od 40 godina, penzioneri, primaoci socijalne pomoći, studenti – navodi Stojiljković.

- Socijalnu cenu u Srbiji platili su zaposleni i njihove već ionako više nego skromne zarade. Uprkos obećanjima pro­sečna zarada je tek ove godine prešla vrednost od 400 evra. Međutim, najveći broj zaposlenih, njih 70 odsto, radi za do 339 evra, dok je minimalna potrošačka korpa za tročlanu porodicu u koju staje, recimo, štangla čokolade ili par svesaka, 305 evra ili 36.000 dinara. Istovremeno, minimalna zarada posle dva uzastopna povećanja, dostigla je svega 230 evra. Posledično Srbija je danas na nivou od tek nešto više od trećine razvojnog proseka EU ili jednako tragično na nivou 86 odsto društvenog proizvoda iz 1989.godine -  objašnjava Stojiljković.

Navodi tek završeno istra­živanje Centra za sindika­lizam, koje po rečima samih ispitanka - radnika, pokazuje da polovina zaposlenih smatra da se danas u Srbiji radna prava poštuju “malo” ili “nimalo”, a “tek donekle” smatra još nešto više od trećine. Na drugoj strani, da se radna prava poštuju u velikoj meri misli svaki dvanaesti ispitani radnik.

- Približno tri petine anketiranih radnika je nezadovoljno stanjem i svesnim kršenjem radnih prava. Njih četiri od deset čak tvrdi da ima i lično iskustvo kršenja radnih prava u širokom luku od neisplaćivanja i kašnjenja zarada, neplaćanja prekovremenog rada, neuplaćivanja socijalnih doprinosa ili pretnje otkazom i diskriminacije, do manjkave HTZ zaštite ili mobingovanja i pretnji zbog sindikalnog delovanja. No, trećina je sve to prećutala, samo se svaki deseti nekom zbog toga obratio, a sindikatu tek jedan od tih deset- navodi Stojiljković.

Prvi čovek Saveza samostalnih sindikata Vojvodine Goran Milić ističe za naš list da nema dostojanstvenog rada dok zaposleni strepe za svoje radno mesto i zarađenu zaradu, dok su izloženi  stalnom stresu i ne mogu da od onoga što zarade zadovolje egzistencijalne potrebe svoje po­ro­dice.

- Linija dostojanstvenog rada u Srbiji i nekim drugim dr­žavama nije ista. Skoro polovina radnika Srbije radi za minimalnu platu i onda nema priče o dostojanstvenom radu. Ako nam radnici ginu neprijavljeni na gradilištima, ako se ne plaćaju porezi i doprinosi, ako imamo evidentan rad na crno, u kojem po procenama ima pola miliona ljudi, i mnoge druge situacije koje ne postoje u drugim državama onda možemo s pravom reći da je u Srbiji dostojanstven rad još uvek daleko – ocenjuje Milić.

Potrošačka korpa koja postoji u Srbiji, ukazuje Milić, sa elementima koji je čine sama po sebi je sve osim osnovnih ljudskih potreba , jer teško je objasniti čoveku da mu je “dovoljno” ovog ili onog meseca mesečno i da time treba da se zadovolji.

- Dođe se do apsurda da čovek koji radi sa takvim minimumom koji mu je neko odredio, a u kojem recimo nema odeće i obuće , treba da preživi mesec dana i da isto toliko radi samo za nju. O nameštaju da se i ne priča , iako je on normalan za čoveka koji živi u 21.veku i koji ima savremene potrebe za modernim, novim, lepim... U takvoj situaciji se ne može pričati o dostajanstvenom radu niti o potrošačkoj korpi koja zadovoljava potrebne prosečnog domaćinstva čiji član radi da bi mu porodica živela. Pre bi se moglo reći da bi mu porodica preživela – rekao je Milić.

Predsednik Saveza samostalnih sindikata Vojvodine Goran Milić ukazuje da u nekim vojvođanskim gradovima plate rastu , ali ne zato što su poslodavci odlučili da “odreše kesu”, već zbog toga što kadrovi koje traže i koji su im potrebi nedostaju na tamošnjim tržištima rada.

- Mladi, a pominje se brojka od 30.000, odlaze iz države, nedostaju školovani kadrovi potrebni novim poslodavcima. Gazde su samo u tim slučajevima spremne da povećaju plate. Takva je situacija u Subotici , Somboru i još nekim gradovima u Vojvodini, ali to nikako ne znači da su svi u prilici da za dostojan rad dostojno zarađuju – ističe Milić.

Sindikati, po oceni našeg sagovornika, u sadašnjim radnim uslovima teško mogu biti jaki i izboriti se za dostojanstven rad od kojeg se dostojanstveno živi. Tim pre, što dobar deo radnika radi na određeno vreme, u privatnim firmama u kojima sindikalno organizovanje nije dozvoljeno, ili radi na crno pa samim tim ni ne učestvuje u sindikalnom životu niti ima priliku da dobije bilo kakvu sindikalnu zaštitu.

- Sindikat u Srbiji , gde je velika armija nezaposlenih, teško može da pomogne u rešavanju radnih prava. On čini ono što može u datom trenutku, a to se vidi i u činjenici da smo prošle i ove godine uspeli da povećamo minimalnu cenu radu. To je, mada nedovoljno, ipak veoma značajno ukoliko se zna da nekoliko godina minimalna cena rada nije uopšte me-njana.

Ljubinka Malešević