Deca uronjena u digitalno, zaboravljaju realan svet
NOVI SAD: Vid je još u jaslenom uzrastu pokazivao da je drugačiji. Izbegavao je kontakt sa drugarima iz grupe, sedeo sam, a govor mu je bio sastavljen od potpuno nerazumljivih slogova, priča Olja G, majka sad već dvanaestogodišnjeg Vida.
„Vodili smo ga kod logopeda koji je, kad smo mu rekli da smo prevodioci i da detetu puštamo crtane filmove na engleskom jeziku, rekao da je dete suviše uronjeno u digitalni svet i da je jedini način da ga iz toga izvučemo da potpuno isključimo sve digitalne podražaje“, kaže priča Olja G.
Kaže da su isključili televizor i kompjutere kad je on u sobi, i kupili psa, da ga naučeo socijalizaciji.
„To nije ugasilo njegovu ljubav prema kompjuterima, on danas kodira i sastavlja kojekakve letelice, koristeći matične ploče i čipove. Ali, govori odlično tri jezika, i snašao se u društvu“, kaže Olja, ističući da nove generacije koje odrastaju uz digitalnu tehnologiju roditeljima i vaspitačima deluju kao sa druge planete, kao i da je teško prepoznati kada je dete tehnološki “preraslo” roditelje, i još teže izvući ga u realan svet.
Na pitanje koliko smo im novom tehnologijom pomogli da se razviju, a koliko ih isključujemo iz društva, odgovor su pokušali da daju stručnjaci Unicefa. Deca i mladi u sve ranijem uzrastu počinju s korišćenjem digitalnih tehnologija, pokazalo je istraživanje u okviru projekta „Bezbedan internet za celu porodicu’’, koji sprovodi Unicef uz podršku kompanije Telenor u saradnji s Ministarstvom prosvete, nauke i tehnološkog razvoja i užičkim Centrom za prava deteta.
Ključni nalazi istraživanja pokazali su da se većina dece sa digitalnim uređajima susreće u uzrastu od četiri godine. Deca mlađeg osnovnoškolskog uzrasta počinju s oko pet godina, a mlađi od pet godina već u trećoj godini života. S druge strane, trećina ispitanih roditelja nije dovoljno upoznata sa digitalnim uređajima kako bi umela da ih zaštiti od mogućih zloupotreba. Ovo je, ujedno, i najveći problem s kojim se savremeni svet suočava. Drugim rečima, generacije onih koji treba da vaspitavaju nemaju dovoljno znanja, a time i moći, da usmere svoju decu i zaštite ih od izazova i teškoća koje donosi uranjanje u svet digitalnih tehnologija.
Iako su rezultati istraživanja dobijeni na reprezen-tativnom uzorku ispitanih, trendovi i nalazi prethodnih istraživanja pokazuju da deca koriste digitalne uređaje u sve ranijem uzrastu, u Srbiji i u svetu pođednako.
Prema preporukama stručnjaka, deca mlađa od dve godine ne bi trebalo da provode vreme ispred TV ekrana, računara, tableta, „pametnog telefona“. Kada je reč o deci predškolskog uzrasta, vreme provedeno ispred ekrana trebalo bi da se ograniči na jedan sat.
Za decu ovog uzrasta važno je i da digitalne tehnologije koriste kroz igru, uz podršku odraslih – roditelja i vaspitača. Za decu stariju od pet godina, preporuka je da roditelji ustanove jasna pravila i ograničenja kada je reč o korišćenju tehnoloških uređaja.
„Unicef je uz podršku kompanije Telenor pokrenuo ovaj projekat kako bismo pomogli da se obezbedi sigurno i stimulativno okruženje koje treba da doprinese smanjenju izloženosti najmlađe dece onlajn rizicima. Ciljevi projekta su obuka učitelja i vaspitača za podizanje svesti i znanja roditelja i dece o rizicima i bezbednom korišćenju interneta, kao i osnaživanje roditelja i dece uzrasta između četiri i osam godina za bezbedno korišćenje interneta. Zahvaljujemo kompaniji Telenor sa kojom partnerski, na ovom projektu, ali i mnogim drugim godinama unazad, gradimo bezbedno internet okruženje za našu decu“, rekla je Tanja Ranković, rukovoditeljka programa obrazovanja u Unicefu.
A rezultati ovog i sličnih istraživanja mogu da zabrinu.
„Svako četvrto dete u predškolskom uzrastu i više od polovine dece u školskom uzrastu već poseduje jedan digitalni uređaj. Pokušaj da ograniče detetu vreme provedeno na internetu izazvao je sukob sa decom kod dve trećine roditelja, dok se jedna trećina njih sukobila sa decom zbog ograničavanja dostupnog sadržaja na internetu“. navela je dr Dobrinka Kuzmanović, s Instituta za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu.
Zabrana, očigledno, nema efekta, a roditelji nemaju dovoljno znanja da deci vremenski ili sadržajno ograniče pristup internetu. Mnogi u potpunosti dižu ruke od pokušaja da makar nadgledaju čime se njihova deca bave kad su nad ekranima pametnih telefona, a to decu stavlja u višestruku opasnost, od kojeg su najveći problem razne vrste predatora, ali i elementi vršnjačkog sajber nasilja.
I. Vujanov