Kolonijalizam i posle njega: Senke prošlosti na evropskom tlu

Na prvi pogled reč je o pitanjima koja se ne tiču neposredno evropskog kontinenta, nego nekih prilično udaljenih oblasti (recimo u Brazilu i Maleziji) - ali samo na prvi pogled. Današnji problemi i te kako stižu ubrzanom poštom u Brisel, nisu od juče i imaju dugu predistoriju uzrokovanu upravo - s evropskog tla.

Elem, Evropa nije imala „crno zlato„ (naftu), a ni ono „belo„ (pamuk), niti šećernu trsku, kafu ili bakar, ali je zato još od 16. veka imala gotovo zapanjujuću sposobnost da crpi te i takve resurse iz prostranstava s drugih krajeva planete i od njih stvara vlastito privredno čudo. Mnogi će dodati - zahvaljujući kolonijalizmu koji je potekao s evropskog tla. Ili nešto zaoštrenijim rečnikom - prvobitnoj pljački.

Današnji problemi, ekološki, socijalni, ekonomski... jednostavno ukazuju na upravo takvu istorijsku perspektivu: krčenje šuma i zasadi na kojima se proizvode dragocena ulja poput palminog ili sandalovog (čiji litar košta oko 4000 evra, a koristi ga kozmetička industrija - vrlo moćna i zagađujuća), ispostavljaju vrlo visoku cenu već stotinama godina. Dodirnih tačaka savremenosti i kolonijalne istorije ima na pretek i na njih odnedavno ukazuje i mreža istraživača, timova i nevladinih organizacija okupljenih u grupu koja bi se mogla opisno i malo slobodnije prevesti kao Inicijativa za proučavanje granica komercijalizacije (Commodity Frontiers Initiative). U srpskom jeziku odomaćena reč komercijalizacija ne opisuje sasvim značenje reči „komodifikacija„ koja označava proces pretvaranja predmeta, umeća, veština, dobara i usluga - u robu na tržištu. Komodifikacija se temelji na činjenici da je kapitalizam sistem koji se potpuno orijentisao na proizvodnju za tržište da bi stekao profit. Komodifikacijom se nečemu što nije imalo ekonomsku vrednost pridaje određena tržišna vrednost, pa se tako čak i ljudska tela, kulturna obeležja, jezik ili identitet pretvaraju u potrošačku robu.

Dobar primer za komodifikaciju je upravo kolonizacija. Obezbeđivanje sirovina i namirnica pomoću ropskog rada sa prekomorskih teritorija još od 15. veka neverovatnom brzinom je zadovoljavala proždrljivost sve većih evropskih gradova i njihovih industrijskih pogona, što je bio je prevashodni cilj Španaca, Portugalaca, Francuza, Britanaca, Belgijanaca, Holanđana... Misija kolonizatora, osvajača „puste zemlje„ i ruralnih područja, bila je da obezbede besplatnu radnu snagu za proizvodnju robe i dobara zarad snabdevanja globalnog tržišta. Pokrećući privredni rast na nekom mestu oni bi ga iscrpeli i uskoro napuštali prebacujući se s jedne lokacije na drugu. Prisvajajući ogromna prostranstva, atare i ekološke resurse, izvršili su veliki društveni uticaj s drastičnim posledicama po način života stotina miliona ljudi, ostavljajući iza sebe često nesavladive probleme.

Osiromašivanje i raubovanje iskorišćenih oblasti, iscrpljivanje energetskih izvora, uništavanje flore i faune, ratovi za resurse i teritorije - za mase ljudi je značilo mučan rad ili izbeglištvo. U svetu kapitalizma postali su gotovo normalni krizni talasi migracija koji danas zapluskuju obale i unutrašnjost Starog kontinenta.

Karipsko područje je bila prva destinacija sa koje je Evropa u 15. veku crpela kalorije i bildovala mišiće na ropskoj proizvodnji šećera. Šećer je bio najvažniji agrarni izvoz iz regiona Kariba i Južne Amerike i dok se pre toga stotinama godina koristio u apotekarskim količinama, 1914. je njegova potrošnja u Velikoj Britaniji - u to doba najjačoj kolonijalnoj sili na svetu - bila 50 kilograma po glavi. Danas je u Evropskoj uniji prosek oko 37 kg.

Ovakav razvoj je postao moguć, kako to u nemačkom „Cajtu„ opisuje istoričar Sven Bekert, inače jedan od osnivača Inicijative - kada su Evropljani pre pet vekova zaposeli značajne teritorije na karipskom području, potčinjavajući i ubijajući urođenike. Danas se procenjuje da je nekih dva miliona Arvaka i Kariba palo kao žrtve neumoljivih osvajača. Umesto njih, Evropljani su s afričke zapadne obale na karipska ostrva naselili milione ljudi, krčeći šume i podižući plantaže šećerne trske. Od prvih kolonija su napravili neku vrstu predmoderne Silikonske doline. Novu tehnologiju koju su počeli da primenjuju istoričari su nazvali „plantažnom mašinerijom„: bila je to kombinacija industrijske poljoprivrede, nove organizacije rada, ropstva i pljačkanja zemlje.

Najstrašnija sudbina je zadesila Barbados gde su britanski i holandski trgovci do sredine 17. veka dopremili na hiljade Afrikanaca, kako bi šumovito ostrvo iskrčili i pretvorili u plantažu šećerne trske. Od tada tamo nije bilo više ništa drugo sađeno - stanovnici ostrva su morali da uvoze gotovo svu hranu koja im je bila potrebna. Plantažna mašinerija je izbacivala sve veće količine šećera na tržište, dok su robovi, radeći na akord postajali sve slabiji i mršaviji. Većina ih je iscrpljena od teškog rada umirala u mladosti, pred očima svojih bližnjih. Sličan model je prekopiran na Martiniku, Jamajki i Haitiju. I po 40.000 robova je godišnje dovođeno na ta ostrva,  da bi se njihovim radom pozlaćivali evropski gradovi: trgovac šećerom i plantažer Žan-Baptist Osten iz Bordoa je, recimo, svu svoju „slatku dobit„ uložio u gradnju kuća u Parizu, kojima se danas turisti oduševljavaju.

Ni danas, kada verujemo da živimo u dobu postkolonijalizma, ne možemo sa sigurnošću da kažemo da se prirodno bogatstvo iz nerazvijenih zemalja ne oplođava i preliva u one razvijene. Mehanizmi su prefinjeniji ali neumoljivi: tako oko dve trećine globalnog tržišta semenske robe kontrolišu svega tri koncerna čije programe podržava Grupa sedam najrazvijenijih zemalja sveta - jedan od njih je „Novi savez za prehrambenu bezbednost u Africi„. Pozicija moći im omogućava da nameću monopole (slučaj geneski modifikovane soje američkog „Monsanta„) i u velikoj meri ucenjuju lokalne vlade ugovarajući žetvu u ovoj, prodajom semena u narednoj godini. Prema Svetskoj organizaciji za hranu UN od 1960. godine se udvostručila površina na kojoj se seje pšenica, dok se učetvorostručila ona sa sojom. Naravno, neku korist izvlači iz toga i siromašni Jug, ali se zato na Severu u međuvremenu udvostručila potrošnja mesa. Eho starog kolonijalizma i dan danas odzvanja.

Mere pomoći Evropske unije oblastima koje su nekada robovale kolonizatorima su u najmanju ruku dužnost 27 zemalja EU, ali veliko je pitanje da li takvi pokušaji „kapitalizma sa ljudskim licem„ mogu da doprinesu suštinskim promenama. Cilj je da se na licu mesta osnaže lokalne ekonomije i omogući njihov održivi razvoj s jedne strane, a s druge pokrene bitka za, kako to kažu poslenici iz neprofitnih organizacija - pravdu prema prirodnoj sredini. Pored pranja savesti, tu je i pragmatičan razlog: takvi programi znače i manje izbeglica na evropskom tlu. A na kontinentu koji u novijoj istoriji nikada nije bio kolonizovan od neke strane sile nego se događalo upravo obrnuto, to ima sasvim pristojnu političku težinu.

Relja Knežević