Dom Nansi staklo: Art nuvo s mustrom starog Rima i Egipta

Nisu bili pioniri tog pokreta niti njegova avangarda, ali su imali viziju i kreaciju koja ih je dovala do uspeha. Krajem 19. veka Emil Gale ih je „tukao” na svim poljima i bio nedostižan jer je on bio umetnik, a oni ipak samo advokati i biznismeni. Međutim, kada je genijalni Emil Gale 1904. godine umro, mesto lidera u proizvodnji umetničkog stakla preuzima kompanija „Dom Nansi”, koju je 1878. osnovao Žan Dom.

Domova porodica je prvobitno bila advokatska, a ne staklarska. Žan Dom, otac poznate porodice Dom, kupio je, ili, tačnije, preuzeo staklaru u blizini Nansija 1878. godine, kao deo otplate duga. Njegov sin Ogist, koji je bio advokat, ubrzo se pridružio da bi pomogao u poboljšanju poslovanja. Više od deceniju kasnije, i nekih pet godina nakon smrti njihovog oca, pridružio se mlađi brat Antonen, tako da su braća Dom zaslužna za uspeh koji će uslediti s proizvodnjom stakla u stilu art nuvoa.

Kompanija se prvobitno specijalizovala za staklo za satove, a proizvodili su i čaše i ostalo za kafane... Međutim, početkom poslednje decenije 19. veka braća su počela da eksperimentišu s umetničkim staklom.

Komadi „dom” stakla, a pre svega vaze, danas se na tržištu mogu naći po cenama koje se kreću od 500 evra pa do više od 50.000 evra. Međutim, treba biti opprezan jer, iako svaki „dom” komad mora biti potpisan, to često ne mora mnogo da znači pošto su i falsifikati potpisani.

Na dobroj su ceni „dom” lampe jer one sjedinjavaju sve ono najbolje i reprezentuju i umetničku i zanatsku filozofiju kompanije.

Većina umetničkog stakla koje su braća Dom proizvodila bilo je takozvano kamea staklo. To je višeslojno staklo čija izrada podseća na antičke kameje, to jest na reljef rezbaren u kamenu ili školjki, odnosno staklu. Veoma slično onome kako je radio i Gale. S druge strane, neki primerci su urađeni kombinacijom različitih tehnika, kao što su emajliranje ili graviranje. Godine 1906. Dom je oživeo pâte de verre, drevnu egipatsku tehniku proizvodnje stakla, razvijajući metod tako da su Domovi prozorski paneli iz 1930. godine koristili pâte de verre umesto obojenog stakla. Pâte de verre je oblik livenja i bukvalno prevedeno znači staklena pasta. U tom postupku fino zdrobljeno staklo se pomeša s vezivnim materijalom, a često i s bojama i emajlima. Nastala pasta se nanosi na unutrašnju površinu negativnog kalupa koji oblikuje premaz. Nakon što se presvučeni kalup zagreva na odgovarajućoj temperaturi, stakla se spoje stvaranjem šupljeg predmeta koji može imati debele ili tanke zidove, u zavisnosti od debljine slojeva pâte de verre.

Posle Prvog svetskog rata, fabrika je od art nuvoa prešla na dizajn stakla u art deko stilu. Dom se takođe preusmerio s ručno izrađenih predmeta na više masovne proizvedene komade. Pâte de verre takođe je bio široko korišćen.

Kada se završio Drugi svetski rat, Dom je ponovo promenio fokus. To jest okrenuo se kristalu. Očaravajući kristal su Domovi majstori  pretvarali u prelepe figure, čaše i druge proizvode. Staklo pâte de verre ponovo se počelo proizvoditi sedamdesetih godina prošlog veka kao Pâte-de-Verre Nouveau.

Svi komadi „dom” stakla su u suštini ručni rad, ali to ne znači da nije bilo industrijske proizvodnje. Na vrhuncu poslovanja kompanija je imala 400 radnika u fabrici u Nansiju. Zapravo, Dom je angažovao i zapošljavao neke od velikih umetnika, koji će kasnije biti poznati po svojim manufakturama i proizvodima. Naime braća Šnajder, Anri Berže, Bernard Gruber, Eužen Gal i Amalrik Valter bili su ključni dizajneri najznačajnijih kreacija „dom” stakala.

Dejan Urošević