Dani vesele mašine u Kljajićevu kraj Sombora
Možda je teško statistički utvrditi korelaciju između procentualnog izjašnjavanja Srbadije za pristupanje Evropskoj uniji i fame oko navodne zabrane kućevnog pečenja rakije.
Ali stiče se utisak da je postotak domaćina ovdašnjih koji se pozitivno očituju glede EU prebacio onih magičnih 50 odsto tek kad je narodu objašnjeno da neće morati rakijske kazane i lule prodavati u stari bakar samo zarad svetlije budućnosti u teritorijalno, politički i ekonomski ujedinjenom Starom kontinentu. Sledeći tu logiku, ni u Kljajićevu, najvećem selu somborskog atara pretežno naseljenom potomcima krajišnika, protivnici našeg godoovskog putešestvija ka Evropi nemaju neke preterane šanse, jer se ovde vazda gajio kult mučenice, kako se vekovima unazad u našem narodu tepa rakiji. A rakija ti je, brate moj (kao što je i burek samo ona pita sa sirom), ako je pitati Kljajićevčane, samo ona od šljive ispečena, a posle Velike Gospojine, seoske slave, najveća fešta ovdašnja su svakako „Dani vesele mašine“, pa kad se Makron i Merkelova konačno udobrovolje za prijem u tu EU, mi smo spremni...
Devetu godinu, dakle, okupiše se prošli vikend poklonici „rakije, rako, ja te volim jako“ na obližnjem Burduševom brdu, postaviše 15 kazana i potpališe vatre, ne bi li od koma bistru mučenicu „iscedili“ i time dokazali kako smo i ekološki narod pride. Da se ovde ne šale kada je destilat u pitanju svedoči i to što je za ovogodišnji takmičarski deo prijavljeno (naravno pod šiframa) preko 70 uzoraka već ispečene šljivovice, što kljajićevačko ogledanje u umeću spravljanja rakije svrstava u najmnogoljudnije u ovom delu sveta. Sve organizuje ista ekipa, Udruženje voćara i vinogradara „Visovi“, koje nema problem sa samim nazivom ni svog udruženja niti mesta održavanja, mada su u sred bačke tepsije smešteni. Ipak se kraj sela proteže takozvana Telečka greda, pa i ta dva-dva ipo metra razlike u nadmorskoj visini zahteva da se obeleži toponimom i nazivom UG-a.
Dok oko vatri i kazana posluju sami Kljajićevčani i njihovi gosti iz Stapara, Stanišića, Doroslova i drugih sela, za novopridošle goste se stara Branko Šoštarić-Šole, a pravo oduševljenje nastaje kad se pojavi i legendarni, ovde već stalni gost, Bora Otić iz RTV-ovog „Petkazanja“. Svakog čuda za tri dana, pa se tako i majstori šljivovice okreću svom poslu, sve ispod oka pogledajući gošće iz Stanišića, članice tamošnjeg udruženja žena „Udahni život“, koje svoje umeće dokazuju na dva mala kazana. Gunđa muškadija nešto oko toga da su onomad i Monoštorci potcenili članice ovog udruženja na takmičenju u kuvanju ribljeg paprikaša, pa su se proveli kao bosi po trnju kad su narečene dame osvojile prvo mesto i u toj tradicionalno muškoj disciplini. Smeju se Stanišićanke na ovu priču i tvrde da su tu samo zbog druženja, a rakiju ionako sa vlastitim muževima peku već decenijama unazad, pa im znanja i veštine ne fali.
Već dvadesetak dana rakijski kazani širom Srbije uveliko tutnje, a kapljica po kapljica polako se pune flaše i burad. Uz kazan se najbolje sumiraju rezultati svake voćarske sezone, a u Kljajićevu se već nekoliko godina u septembru održavaju “Dani vesele mašine”.
U Kljajićevu je “veselu mašinu” potpalilo 15 ekipa među kojima i jedna kompletno ženska…
Kao i većina voćara i ovde se žale na „suludu“ godinu i mraz iz marta koji je desetkovao svo voće, pa tako i šljivu, ali eto, snašli su se, prikupilo se „stenlejke“ iz krajeva u kojima je rodila, pa ne fali ni za takmičenje, a ni za dugu godinu do novog roda.
- Pa nije da nije roda uopšte bilo, ali eto meni je „preživeo“ mrazove samo voćnjak u dolini, dok je ovde na gredi sve u cvatu propalo.- vajka se Dušan Milojević, jedan od najvećih i najozbiljnijih voćara u ovom kraju. Kaže, od uobičajenih količina šljive ove godine ga je dopala tek trećina očekivanog roda, ali i to je dovoljno da se podmire kućne potrebe, a ostaje nešto i za prodaju.- Imam ja i jabuke, ali šljiva sva ide u kazane, pa se bolje zaradi nego da pokušavam da je prodam u konzum. Vidim i mlađi ljudi po selu sve se češće hvataju ovog posla, a kad staviš svu šljivu u kom, od koje je većina ona prve klase, to znači da je i rakija kvalitetna, pa je nije teško ni dobro prodati. Ima tu računice..- pojašnjava Dušan i dodaje upaljač svojim suseljanima Anti i Milanu, komšijama koje ne samo da jedan drugom iz kuće ne izbivaju, već su i zajednički kazan kupili, kao da dokazuju onu staru narodnu poslovicu po kojoj ide „prvo Bog pa komšija“. Nemaju vremena ovi domaćini da se zamajavaju sa novinarskim smetalom, ali ipak ugrabiše cajta da pojasne kako nema neke velike razlike u šljivovici spravljenoj od koma u kojem su završile i koštice i onom bez njih.- Gorčinu može da da koštica samo ako si spremao kom u muljači za grožđe, pa zbog onih okaca izlomiš koštice. Inače ne, nema tu neke veće razlike. Ako si majstor! A ako nisi, onda...- sležu ramenima i hvale mladiće ovdašnje koji su se već u isto domaćinsko kolo uhvatili.
A mlade „snage“ predvode Marko Gvojić i Branko Pajić, momci od dvadesetak godina, koji ozbiljno pristupaju i ovom poslu, ne hajući za zadirkivanje drugara okupljenih oko kazana. Kažu, to su im „transporteri“, prijatelji koji su traktorom izvezli na Burduševo brdo Brankov kazan, od oca nasleđen u amanet, pa moraju da istrpe pošalice po kojima su Kljajićevčani i inače poznati u somborskom kraju. Mada savršeno uigrani, malo se i razlikuju kada je stav oko mučenice u pitanju, jer dok Marko tvrdi da se sa šljivovicom ništa ne sme porediti, Branko stidljivo priznaje da je, lično, skloniji kajsiji, pa se na kraju čini da ipak novo vreme nosi sa sobom i nove adete. Makar kad je rakija u pitanju.
Milić Miljenović