Iza izloga: Roboti hodaju skoro pa „kao mi”

Pritom ne mislim  na ljude koji idu ulicom i „razgovaraju“ sami sa sobom, baš kao ni na opciju da nam je sve što poželimo da vidimo tek jedan do dva klika daleko. A ne, mislim na sve „pametnije“, a sad već (ženskom oku to, naravno, nije promaklo) i super dizajnirane robote, koji su uveliko deo čovekove svakodnevice. Veštačka inteligencija se već toliko odomaćila i ušla u naše živote da je pitanje dana kada će svako od nas imati neki svoj R2-D2/C-3PO model ramena za plakanje. Oni će nas, što bi se reklo, najbolje razumeti i imaće „srce“ dovoljno veliko da nas vole i onda kad ostali dignu ruke i batale posao. Jednostavno će im baš ta i takva „emocija“ biti upisana u kod...

Trenutno, aktivnosti vezane za programiranje su stigle do toga da roboti hodaju skoro pa kao „kao mi“ – gledala sam na Jutjubu snimak novog modela i, verujte mi, iz daleka bi se lako moglo pogrešiti oko toga da li nam čovek ili mašina ide u susret. Pored toga, ovi hodajući softveri i zvuče puno bolje nego u SF filmovima uz koje smo odrastali. Opet, skoro pa kao mi. Ono u čemu su nas odavno pretekli je efikasnost – za razliku od nas, kojima je potrebna adekvatna novčana nadoknada/zarada, bar tri obroka dnevno, vikend za odmaranje, bolovanje kad nam padne imunitet ili nešto slično, pa onda još i godišnji odmor, kulturno-umetnički i zabavni programi, potom predah za praznike i još, što se kaže, trista čuda, našim „kolegama“ je za vrhunske performanse dovoljno podmazivanje i periodično „rifrešovanje“ softvera... 

Što bi se reklo, samo su nam na svu postojeću muku još roboti falili. Kao malo nam je što se već „tučemo“ oko slobodnih stolica i fotelja s ovima naše „fele“... Ali, u vremenu u kom je profit ideja vodilja, matematika mu dođe nešto kao sveto pismo. Dakle, ko (silikonska pamet ili organski softver) može više i bolje da nešto uradi i/ili napravi, a za manje para – taj je poslodavcu miliji. A sve je, kako to obično biva, krenulo bezazlenije i onako u našu korist; negde s prvim robotima ideja je bila da nam se „nađu“, da pomognu u postizanju veće produktivnosti. No, hrani kuče da ujede – evo njih, sada znatno fleksibilnijih, skoro pa na našem radnom mestu. Gledam pre neki dan, za 24 sata je tek nekoliko njih, članova „limene“ družine, sazidalo komplet kuću, od poda do krova. Ključ u ruke, kako se to obično kaže, pre nego što bi se naši majstori i dogovorili da uopšte krenu s poslom...

Malo ambicioznija predviđanja najavljuju kako bi negde 2050. godine jedan tako baš unapređen softver trebalo po prvi put da se okiti Pulicerom za tekst objavljen u Njujork tajmsu. Ok, možda su ipak malo preterali, no činjenica je da se stvari na planu veštačke intelegencije prilično brzo pomeraju, za većinu „običnog“ sveta u nepoznatom/neizvesnom pravcu. Ono što se, pak, sa sigurnošću može reći jeste da je doba posthumanizma, kako mu tepaju savremeni filozofi, s kuhinjama i restoranima u kojima tamo neki „R2-D2“ kuva, pere sudove, sprema i iznosi hranu pred goste, odnosno, dostavlja je na željenu adresu – uveliko u petoj brzini. Roboti bi uskoro trebalo, malo po malo, da zamene i preskupe „žive“ i neodgovarajućim silikonom  „redizajnirane“ manekenke i glumce, radnike, kasirke... U prevodu, stigli smo tamo gde većina do pre nekih dvadesetak godina nije mogla ni da zamisli. U takozvano novo doba, u kojem strahovi od neizvesne budućnosti rastu proporcionalno naučno-tehnološkim postignućima. Jer, postavlja se pitanje kome će uopšte jedan tako „nesavršen, a pun zahteva“ čovek uopšte trebati.

Reklo bi se da imamo jednu haj-tek igru na ispadanje u najavi, u kojoj se zarad većeg profita skuplji i zahtevniji model radne snage - čovek zamenjuje rentabilnijim - robotom...

A šta s tim u vezi imamo „s druge strane“, tačnije na strani mogućih odgovora, izlaza i spasa za ugroženu „organsku“ vrstu?

Čitam pre neki dan vest iz kulture - želim da verujem da je upravo ona ta koja bi trebalo da ponudi famozni model življenja u datim okolnostima - kako je plan da novi muzejski „biznis“ bude ni manje, ni više nego sreća. Objašnjenje je krajnje jednostavno, da ne kažem banalno: detektovan je problem – stres i anksioznost zbog sve neizvesnije sadašnjosti&bliske budućnosti, frustracija zbog uskraćenosti da se živi životom kakav se želi, depresija, kao i neka vrsta društvenog autizma, odnosno, nesposobnosti pojedinca da ostvari bilo kakvu vezu s drugom osobom, bar ne na duže staze. Rešenje – čiling, to jest, otpadanje. Kako kažu, plan je da muzeji i te neke nove „presvučene“ priredbe posvećene, recimo, pici ili sladoledu i ostalim prijatnostima, postanu neka vrsta „skloništa“. U tim veštački proizvedenim uslovima mi bismo, bar je takav plan, „ugroženi“ od svega i svačega mogli fino da se družimo, veselimo, volimo, smejemo i naravno fotkamo kako bismo ostvarili i tu jednu interakciju na društvenim mrežama. Pa, sjajno. Plan skoro pa genijalan. Ipak, srećni šou program, tek naslućujem, mogao bi da ima jedan neznatni problem s čarobno osmišljenim „skloništima“ (zli jezici bi rekli „ostavama“ za odlaganje svega manje potrebnog).

Pitam se da li je u svom tom šarenilu i među svim tim zabavnim igračkama za odrasle uopšte moguće sačuvati makar deo života (onog pravog i ne uvek raspevanog) ili je plan da se tako „reprogramirani“ i od svega istinski živog odvojeni zapravo samo približimo našoj „silikonskoj“, zasad superiornijoj, konkurenciji.    

 

Jasna Budimirović