TVOJA REČ: IVANA DAMJANOV (19) Klavir je ozbiljan posao

. Naime, naša ovonedeljna sagovornica je profesionalna pijanisktinja već, kako sama kaže, 16 godina! Naravno, sve to ima svoju cenu i žrtvu, ali i zadovoljstvo koje joj daje snagu da dostigne davno zacrtane ciljeve.

- Roditelji, bez obzira što se ne bave muzikom i nisu u tome, ipak su mi puštali muziku i volela sam je, kao i klavir - priseća se Ivana. - Kad sam počela da sviram, bez obzira na to što sam bila baš mala, sve je išlo nekako prirodno.

Jel’ imaš neke snimke iz tog perioda?

- Od tada nemam, ali imam one iz perioda kada sam imala šest godina, jer sam tada prvi put učestvovala na takmičenju i osvojila nagradu na međunarodnom takmičenju u Zagrebu. Pre toga sam sa pet godina upisala nižu muzičku školu kako bih imala profesora klavira. Tako sam počela da se time bavim profesionalno.

Kakav je osećaj kad pogledaš te snimke s početka? Kolika je razlika?

- Ogromna je razlika. Niko ne počinje da svira klavir tako rano. To je posao kao bilo koji drugi - moraš da izdvojiš vreme, sedneš i vežbaš, da se baviš time. I ne samo muzikom... Da bi neko bio stvarno dobar umetnik i pijanista, mora da zna sve o tome, sve o kompozitoru, šta je hteo da prikaže svojim delom, istoriju muzike i umetnosti.

Zašto je to toliko važno?

- Važno je za samog izvođača kako bi celokupni utisak bio kako treba. Ne možeš samo da sediš i da sviraš, jer je onda sve prazno i nije to umetnost.

Koliko je naporno posvetiti se svemu tome?

- Nije lako, ali uvek imam neki cilj, nebitno da li će to biti neki koncert, takmičenje, postizanje uspeha ili napredak. Svaki put kada radim nešto kroz muziku, to su i rad i nadogradnja. Razvijam se u svakom smislu. Ne mogu da kažem da je to uzaludno, sve se u nekom trenutku isplati. Upisala sam dve godine ranije Akademiju i sledeće godine ću završiti treću i četvrtu kako bih mogla što pre da odem na master i posvetim se klaviru.

Šta te motiviše da sve izguraš?

- To je lep posao, volim njime da se bavim. Muzika jeste način da izraziš samu sebe. Kontakt sa publikom je lep i ispunjava me. Sve to ide u dobrom pravcu. U suštini, ako imam cilj, imaću i odgovornost da se za to najbolje spremim.

Kako najčešće nastupaš?

- U ovom poslu najčešći su solistički koncerti, pa takmičenja koja su višeetapna. Sve to traje. Mislim da imam već 50-60 nagrada sa međunarodnih takmičenja i slično. Bar tri puta mesečno sam negde u inostranstvu i takmičim se. A kada sam u Srbiji, onda sedim i spremam se za ta takmičenja. Faktički, ne ostaje mi mnogo prostora za neki moj život i nešto što bih još volela da radim.

Šta ti više prija soliranje ili sviranje s orkestrom?

- Više mi prija solo, iako imam dobro iskustvo sa simfonijskim orkestrom. Lep osećaj biti sa svima njima na sceni, ta energija koju svi stvaramo zajedno, lepo je iskustvo. Sve dobija na značaju i bude veće kada više ljudi stvara istu muziku. Profesionalno gledano, imam veću odgovornost kada nastupam s orkestrom, nego kad sam sama. Jer, kad sama sviram, i ako pogrešim i ako nije sve savršeno, tu sam sama sa sobom i kasnije mogu da se vratim ili da nadoknadim.

Spomenula si da nemaš mnogo prostora za druge stvari osim za klavir. Šta bi još volela da radiš?

- Volela bih da imam svoj život... Ja sam došla do toga da mi je ovo već posao. S drugaricama se vidim jednom u dva meseca...

Da li vredi sva ta žrtva?

- Da, zato što ja to volim.

Ipak, imaš li neki hobi?

- Imala sam hobije. Volim da čitam, a kada putujem na takmičenja, iskoristim priliku da posetim neke izložbe, muzeje,... Tako da, na kraju se sve sjedini s mojim nastupom i izrazom koji ja imam na sceni. S druge strane, jako volim kola i mototre. Volim da se bavim time, sve što ima veze sa mehanikom. Gledam Formulu 1, Moto GP...

Krajem jula si iskusila turnejski život i nastupanje s orkestrom...

- Sve je počelo u martu kada sam bila u Španiji na takmičenju i osvojila specijalnu nagradu predsednika žirija, Tamaša Vašarija (85) koji je i dalje fenomenalan pijanista, čovek i dirigent. Jedan od delova te nagrade bio je poziv da učestvujem na turneji sa simfonijskim orkestrom „Njorld Youth Orćestra”. Imali smo četiri koncerta u Mađarskoj i Sloveniji. Svaki dan smo bili u autobusu, tokom dana smo imali probe, uveče koncerte. To mi je prvo takvo iskustvo iako je baš naporno, jer nije normalno da svaki dan moram da budem u elementu i sposobna da iznesem koncert. Jer, kao solista, moram da da budem puna energije, nasmejana kako bih mogla da ih sve povučem. Naporno je da svakog dana, u određeno vreme budem tako natempirana da sve bude savršeno.

L. Radlovački