Nije važno kakav je lek ako bolesnik ozdravi 

– Meni su sreća i posvećenost omogućili da ceo vek eksperimentišem, pratim svoju intuiciju i viziju. Zato i postojim na ovom svetu. Maskarelijevi su Katalonci, koji su u Napoleonovo doba ostavili svoje grofovsko imanje u Valensiji i preselili se u Italiju, a odatle jedan pradeda na Brač. Moj otac Veljko Maskarel, sanjar, borac za pravdu, skojevac, prvoborac, u maršu za život na –40 savladao je Igman i odlikovan je za hrabrost, a posle rata se vratio neimarstvu.

U Petrovaradinu je kao projektant uređivao katakombe i upoznao Ljubicu Marković, profesorku francuskog, moju majku. Dvoje samosvojnih nisu dugo živeli zajedno. Njega je vuklo more, a mama nije htela da ostavi rodni grad. Leta sam provodila u Supetru na Braču, kod bake Lukrecije, lepotice izvajane u čuvenoj kiparskoj porodici konavalskih Rendića. Bilo mi je pet godina kad se moja majka opet udala. Nikad nisam rekla da mi je očuh dr Vladimir Plavec, već više nego otac. Kod kuće divan, topao čovek, na poslu požrtvovan šef patologije i profesor fakulteta. I on i mama su bili za naše malograđanske pojmove vrlo slobodoumni. Od njih sam mnogo naučila i postala čovek kakav jesam.

Karmensita je prvi put u „Dnevnik” dospela 1956. u notici kako s tri godine tečno čita i piše i ćirilicu i latinicu. Naše novine 1964. su zabeležile da je u svečanoj sali Karlovačke gimnazije prvi put u istoriji škole „Josip Slavenski“ đaku od 11 godina, pobednici republičkog takmičenja muzičkih škola, priređen solistički koncert. Ipak, privučena medicinom, u gimnaziji je napustila muziku, da bi se pre neku godinu klaviru vratila svirajući „Za Elizu“.

Po završetku studija, kao jedna od najboljih, primljena je za asistenta. Među prvima u Jugoslaviji specijalizirala je patofiziologiju i počela da sprema magisterij.

– Moji roditelji su umrli mladi, tata kad sam bila apsolventkinja, a mama je dočekala da diplomiram. Razočaralo me što im medicina nije mogla pomoći, niti je moj otac, vrsni lekar, uspeo da pomogne mami. Srušio se moj svet i počela sam preispitivati moći nauke. Kao Alisa u zemlji čuda, želela sam da vidim iza ogledala, okrenula se istočnoj filozofiji i medicini Kine i Indije, alternativnoj medicini, koja se ovde stidljivo pomaljala. Ne volim taj izraz jer je medicina jedna i podrazumeva pomoć bolesniku. Upoznavala sam ljude koji su učili orijentalne metode lečenja, bioenergiju, alfa stanje svesti, što je danas meditacija, makrobiotiku, kojoj je osnova taoizam. Prihvatila sam stav da je čovek deo univerzuma, interaktivan sa živim bićima, pa čak i stvarima – priča dr Karmensita. – Bezuspešno sam pokušavala pomoći svojoj tetki, dajući joj injekcije, koktele vitamina i analgetika. Onda sam našla bioenergetičara, čudaka, koji joj je uklonio nesnosnu bol i nepokretnoj pomogao da opet hoda. Da li je to sugestija, placebo ili neka fizička energija, svejedno je. Nema leka protiv smrti, važan je kvalitet života. Osokoljena, i sama sam počela da se time bavim, pa uz pomoć neobičnih ljudi došla do viska i radiestezije. Moji laboranti bili su mi prvi volonteri. Kad pomognete nekom jednom sve se otvara. Nikad nisam naplaćivala.

Treći put je 1988. „Dnevnik“ zabeležio da je na poziv direktora Instituta za onkologiju profesora Vladimira Baltića Karmensita  dr­žala predavanje o primeni makrobiotike u lečenju kancera.

– Kao gošću sam pozvala Minu Dobić, mladu ženu koju je zvanična medicina u poodmaklom stadijumu raka jajnika otpisala. Zahvaljujući promeni načina života, kancer je na zaprepašćenje lekara nestao. Mina je o svom iskustvu godinama govorila na Kušijevom institutu u Bostonu, a našu saradnju opisala u knjizi „Moj život je kao feniks“. Zadah rata osetila sam kad je mlađi sin Dario pošao u prvi razred. Nisam htela ni mogla da se nacionalno deklarišem. Poreklo po majci mi je srpsko, grčko i cincarsko, a po ocu hrvatsko, katalonsko, italijansko. Podigao me tata Slovak. Osećam se stanovnicom planete, uostalom, lekar mora biti Zemljanin – smatra naša sagovornica.

S porodicom se 1989. otisnula u Kanadu, gde sa „statusom emigranta nije bila emigrant”. Učila je jezik, opet polagala ispite, nostrifikovala diplomu i na univerzitetskom odeljenju za neurodegenerativne bolesti radila četiri godine. Međutim, razočaravala se jer i dalje nije znala odgovor na najvažnije pitanje – kako pomoći pacijentu.

– Otišla sam u Dalas i 1994. upisala studije kiroprakse – priča dalje Karmensita. – Ovde se time, naravno riskantno, bave kursayije, jedan drugom pokažu. Urade rotaciju glave i kad krcne, kažu „gotovo”. U SAD se nakon četvorogodišnjih studija, kiropraktika studira još četiri. Priznali su mi medicinske ispite pa sam za dve i po godine postala doktor kiroprakse. Među mnogim tehnikama koje se uče, odabrala sam elegantnu, netraumatsku, aktivator-metodu. Nau­čila sam da uz instrument i jasno definisan protokol mozgu dam signal da postavi mišiće i zglobove namesti u optimalan položaj. To pomaže kod neuromuskularnih bolesti, artroze, išijalgije. S novim znanjima vratila sam se u Kanadu, otvorila privatnu praksu i srela zemljaka, porodičnog lekara Moštrokova, koji je s novosadske Riblje pijace davno emigrirao. Više od dve decenije slao mi je pacijente, često s ovih prostora, koji su se jako radovali kad progovorim „naški“.

U Kanadi je 2014. dobila poslednju medicinsku diplomu, sertifikat holističkog nutricionizma tamošnje Akademije prirodnog zdravlja.

– Moja karijera je od patološke fiziologije na počecima, zašla u nešto novo, proces isceljivanja koji objedinjuje celu osobu, da bi, na kraju, dominantni deo moje prakse postala preventiva i edukacija o značaju pravilne ishrane, fizičke aktivnosti i drugih komponenata, što dovodi do optimalnog zdravlja. Tako su se ukrstili moji putevi i putevi mog dede, Laze Markovića, čuvenog lekara, prosvetitelja i dramskog pisca. Nažalost, nisam ga upoznala jer je umro još 1935, kad je moja majka, najmlađa od sedam Lazinih kćeri, imala samo 16 godina.

I Karmensita se okrenula edukaciji građanstva. Stručne članke piše za kanadske medicinske časopise i naš „Aktuelnosti“, a sad priprema studiju s teorijom i receptima za pravilnu ishranu. Knjigu „Zašto ne poštujemo životinje“ je s kolegom i prijateljem dr Aleksandrom Berićem nedavno objavila u Novom Sadu. Smeta joj što „za bližnjeg kažemo da je glup kao magarac, tvrdoglav kao konj, a da je žena ćurka, guska, krava. Samo mi, Sloveni, nipodaštavamo životinje koje nam najviše pružaju.“

Sada živi između rodnog Novog Sada i Toronta, gde unukama Maji i Ariji pomaže da odrastu. Tamo je s prijateljicama, Beograđankama, Snežanom Velimirović i Natašom Ko­vačević, oformirala slikarsku grupu „Rezonanca“, posebnu po tome što svaki eksponat rade sve tri. Jedna napravi skicu, druge dve nastave. Već su se pročule njihove izložbe po bibliotekama i galerijama te kanadske metropole.

        Jelena Stamenković