Iza izloga: Dizajnirana praznina modernih kafića
Prilično neverovatno da je u današnje vreme neophodno na vratima kafane napisati „No concept“ kako bi se napravio otklon/distanca od svega ostalog „šašavog, ludog, otkačenog i nikad viđenog“, koje sada već opasno napada sa svih strana.
Ili, to ipak i nije baš toliko za neverovanje. Jer, onima koji su „samo“ gladni ili žedni, ovaj je natpis sasvim sigurno nešto kao slamka spasa; svetlo u tunelu kako ne bi siroti lutali od jednog do drugog „koncepta“, od jedne do druge „priče&sadržaja“ i pritom mučeni ostali praznog stomaka i suvih usta.
Ne tako davno, stvari su bile jednostavnije: kafanu smo birali po dobroj i kvalitetnoj hrani, a birtiju po kafi, pivu i „domaćoj ljutoj“. Još ako je i usluga bila „na nivou“, kraj priče. Nikome nije padalo na pamet da dalje „istražuje“ i luta u potrazi za nečim boljim, lepšim i spektakularnijim. I što bi kad su ovde sve - od pređela, preko glavnog jela, pa sve redom do deserta i ugodno rashlađenih napitaka, imali onako po volji i želji. Slično je bilo i u prethodnicama današnjih kafića, barova i noćnih klubova – birtijama, kako im se rado tepalo. Svako je imao svoj sto, svoje piće i svoju konobaricu. Više od toga, smatralo se, normalnom čoveku ni ne treba. Pa što bi na kugli zemaljskoj moglo da bude bolje od hladnog špricera u hladovini lipe ili od „prave“ domaće kafe, sve s ratlukom i tranzistorom u pozadini koji „čita“ prve jutarnje vesti? Mislilo se, nema bolje.
Kad ono, moderno vreme – moderne i kombinacije. Danas je gotovo pa nemoguće zamisliti iole ozbiljniji SZR/STR bez koncepta, to jest, kako se to popularno kaže „priče“/“sadržaja“. U prevodu, ne možeš više ni u kafani sedeti ’nako. A ne, mora vazda nešto novo da se dešava: stolica ođedared visi s plafona i to na mestu na kojem se do pre neki dan vrtela nekakva kugla, na stolovima rasparene šoljice i čaše po „poslednjoj modi“, kofer umesto astala, tapete umesto knjiga... Te sedi u fotelju, pa je onda hit sedenje na patosu, sledeći put dođeš, kad ono bambus garnitura, taman se na njih nekako navikneš, kad ono stigle klupice... Lepo ni sam ne znaš da li si promašio kafanu, a da nisi još ništa ni liznuo. U restoranima – ista priča. Ne znam kada sam poslednji put čula da je neko hvalio hranu; uglavnom svi prepričavaju iz kakvih su tegli/čaša pili, odnosno, iz činija/vangli/tanjira jeli. Uz to, naravno, za restoran je jako važno i da li ima i kakva je animicija za decu (tobogani, ljuljaške i slično) na raspolaganju gostima, a pod obavezno je i da se svakodnevno organizuju raznorazni „kulturni“ programi - svirke, koncerti, književno veče, modne revije... Sve u svemu, opet je formula za uspeh krajnje jednostavna: što luđe - to bolje. Ambijent, a ne ponuda; forma, a ne suština. Jer, hrana i piće teško da bi, osim onih nekoliko odanih ljubitelja dobrog zalogaja i kapljice, mogli da privuku veću i brojniju klijentelu neophodnu da bi se u ovom poslu opstalo i uspešno poslovalo bar neko vreme.
U prevodu, nisu to sad nešto ugostitelji „od besa“ krenuli da luduju; gosti su se promenili. Njima, koji su se k’o kanda svega nagledali i koji su (što bi babe kazale) pomalo „svega i siti“, danas je za sreću potrebno svega – još više. I to stalno. Ta praznina, nešto kao crna rupa našeg doba, sve sadržaje koji su u ponudi guta brzinom munje. Ono što je danas super/vrh i ekstra, već sutra je bajato/pase i tako „potrošeno“. U prevodu, ko još normalan jede sladoled u „običnom“, kad su u ponudi total „šašavi&otkačeni“ ružičasti i crni korneti i ko bi pri zdravoj pameti i pomislio da bude ozbiljan kafedžija a da uz kafu ne posluži bar kolačić sreće? „Samo“ kafa danas jednostavno više nije koncept. Slična je, bogata sadržajima, situacija i u svakom iole respektabilnom (ili onom koji pretenduje da to postane) butiku, gde su „krpice“ odavno postale nešto kao „dekor“; deo neviđeno originalne scenografije s palmama, starinskim ogledalima i lampama, persijskim tepisima i alt dojč komodama. Tu su još i „butik“ hoteli, u kojima se za odabranu klijentelu, koja „ceni privatnost i autentičnost“, nudi komplet postavka – od željene epohe, preko onih filmskih i muzičkih, pa sve do „selebriti“ i varijante iz 10001 noći. A u njima, bez obzira na zadati pravac i temu, za vrlo ograničen broj gostiju svega neograničeno – od masaža, preko konobara koji izgledaju kao manekeni i konobarica koje su na putu da postanu top modeli, pa bazena, sauna, bjuti salona i soba s pogledom, kada veličine osrednjeg jezera, baš kao i kreveta u kojima se spava kao na oblaku...
I sve to (i ko zna šta sve još) na kraju ipak nije dovoljno. Uvek fali još nešto,neka „ludorija“ koja će možda konačno da „napuni“ svu tu prazninu u ljudima, sposobnima izgleda da se u tom paket aranžmanu koji je neko drugi osmislio i za njih napravio još jedino „naslikaju“. A osim tog vazda sadržaja gladnog konzumerizma, ima tu čini se još nečega – straha od toga da se makar na tren ostane sa sobom. To je izgleda za mnoge u današnje vreme postalo nešto kao „no-go-zone“, odnosno, teritorija koju bi trebalo zaobilaziti u širokom luku. Jer, ko zna na šta bi (daleko bilo) sve mogli da nalete kad bi se makar na momenat obreli u društvu tih komplet stranaca – sebe samih.
Bolje ovako, dizajniranim stazama blažene bezsvesnosti...
Jasna Budimirović