Arhitekta Vladimir Kulić: „Sombor je veći Beč od Beča“

Povod je bio izložba posvećena arhitekturi negdanje zajedničke države na brdovitom Balkanu, zbog poigravanja engleskim jezikom, dvoznačnog naslova „Ka konkretnoj utopiji, arhitektura u Jugoslaviji 1948 - 1980“, koji se mogao tumačiti i kao svojevrsni san o betonu. Postavka koja obuhvata preko 400 crteža, modela, fotografija i video-snimaka iz gradskih arhiva, porodičnih zbirki i muzeja iz regiona, koji će upoznati američku i svetsku

javnost sa, kako u samoj MoMA ističu „izvrsnim građevinama socijalističke arhitekture i njenim vodećim arhitektama”, u medijima SAD već je označena kao jedan od najvećih kulturnih događaja godine koji će pred očima javnosti biti sve do 13. januara naredne godine. Srpski mediji, pak, nisu propustili da naglase da je jedan od nosilaca ovog projekta, „naše gore list“, vanredni profesor na Florida Atlantik Univerzitetu u Fort Loderdejlu, inače„beogradski profesor arhitekture“, Vladimir Kulić. Što nije netačno, sa izuzetkom da se radi o Somborcu, kojeg neposredno po otvaranju izložbe zatičemo u njegovom rodnom gradu.

- Ceo projekat je nastao na poziv MoMA-e, jer takvoj instituciji ne predlažete vi projekte, već vas ona angažuje, ali je u suštini nastao na osnovama velike količine višegodišnjeg istraživanja velike mreže kolega sa ovih eks-ju prostora.- pojašnjava Kulić bekgraund izložbe čijem je otvaranju prisustvovao samo u prva dva dana, kada su izložbu videli stručnjaci, pa nakon toga i dobrotvori i finansijeri muzeja, da bi nakon njegovog polaska za Srbiju vrata ove legendarne institucije moderne kulture bila otvorena i za tzv. širu publiku.

Kulić odbija ocenu o bilo kakvoj jugo-nostalgiji kao razlogu za nastanak njujorške izložbe, a kako standardni ugovori MoMA ograničavaju njegovo pravo na „divan“ o samoj izložbi, interesovalo nas je otkud Somborac u Njujorku, odnosno na Floridi?

- Priča je zapravo jednostavna. Nakon osnovne i srednje škole, ovde u Somboru, upisao sam i završio Arhitektonski fakultet u Bogradu, na kome sam ostao kao asistent, da bi 2001. godine dobio stipendiju za postdiplomske studije u Teksasu, konkretno Ostinu. Posle je došla i doktorska teza, ponuda za posao na Floridi, i eto... - kaže Kulić, koji ne krije da je odlazak u SAD, posle sumornih godina izolacije Srbije predstavljao svojevrsni kulturni šok.

 – Prvo sam se morao uopšte navići da od stipendije mogu pristojno da živim, da se posvetim onome zbog čega su me i pozvali, odnosno da je moje samo da učim i da se usavršavam, što je bilo nemoguće u Beogradu sa bednom platom asistenta. Tek posle je došao i kulturni šok ali, na sreću, mlade kolege koje danas izlaze u svet nemaju taj problem, jer su i finansijske razlike smanjene, a o mogućnostima saradnje sa kolegama u inostranstvu da i ne pričam.

Naš sagovornik ne želi da upoređuje kvalitet našeg i američkog visokoobrazovnog  sistema...

- Teško je to porediti, a kako nisam već prilično dugo u Srbiji, bilo bi zaista arogantno da dajem ocene o aktuelnom kvalitetu srpskih obrazovnih institucija. Ono što je sigurno, to je svakako da se ne treba zavaravati, odnosno da i u SAD, postoje razni fakulteti, od vrhunskih koje pohađa malobrojna elita do onih, najblaže rečeno, upitnog kvaliteta studiranja, ali i profesorskog kadra - smatra Kulić, bivajući jednako oprezan i kada je u pitanju aktuelni momenat u srpskoj arhitekturi.

 - Činjenica jeste da nemilosrdno tržište, odnosno investitori imaju daleko veći uticaj na arhitekturu i to ne samo kod nas (napolju je to čak i izraženije), pa se donekle zanemaruje struka. Kada pogledate samo stanogradnju vidite da nema više stanova kao što su bili u novobeogradskim blokovima, gde po ulasku u njega imate širok pogled, već su svi u nekakvim hodnicima, stubovima, ne bi li se dobilo u kvadraturi koja je većinom neiskoristiva. Pre niste morali da imate doktorat iz unutrašnjeg dizajna ili arhitekture da biste smisleno opremili nameštajem stan, kao što je danas slučaj i tu se vidi razlika u konsultaciji same struke nekad i sad.

Kulić kao jedan od primera navodi hotele na Jadranu.

- Ti objekti po Sloveniji, Hrvatskoj i Crnoj Gori, mada namenjeni masovnom turizmu, bili su razuđeni, povučeni u kopno po 100 – 150 metara, tako da ne zaprečavaju vizuru drugim korisnicima građevinskog zemljišta, a sada vidim, a i kolege mi svedoče, da se kopira sistem Majamija ili francuske i španske Rivijere, po kome su monster hoteli na samoj obali, pa se gubi i socijalni momenat korištenja obale koja je nekada bila dostupna i onima koji ne koriste usluge hotela... Danas nećete videti zaposlenog u tom hotelu ili meštanina da koristi svoje slobodno vreme na plažama koje su u potpunosti „zarobili“ hoteli, a nekada je to bila uobičajena stvar na našoj, jugoslovenskoj, jadranskoj obali. Da li se taj danak modernom vremenu isplatio, veliko je pitanje.

Imajući na umu ovdašnje diskusije o očuvanju somborskog užeg gradskog jezgra kao ambijentalne celine, Kulićevo mišljenje može da laska njegovom rodnom gradu.

- Zaista se ne rukovodim lokal-patriotizmom, ali činjenica je da je Somboru sačuvana urbana matrica kao ambijentalna celina, kakvom na područjima bivše zemlje raspolažu možda još samo Split i Dubrovnik. Subotica možda ima svoju impresivnu secesiju, ali u neku ruku Sombor je veći Beč od Beča kada je u pitanju poimanje vlastitog urbaniciteta.-  tvrdi Kulić, upozoravajući na pojavu pukog „kopiranja“ nekadašnjih stilova prilikom novogradnje, što je samo ruženje srpskih gradova.

Milić Miljenović