„Dnevnik” istražuje: Sećanje na Ljudovita Mičateka, delegata Velike narodne skupštine u Novom Sadu
Eleonora Junod Mičatek, nastavnica francuskog i nemačkog jezika u ekonomskoj školi u švajcarskom Bazelu, priprema se da 25. novembra s majkom doputuje u Novi Sad na proslavu velikog jubileja – 100. godišnjice prisajedinjenja Banata, Bačke i Baranje Kraljevini Srbiji.
„Radujem se putu!“, priča za „Dnevnik” 58-godišnja Eleonora Junod Mičatek, unuka Ljudovita Miloša Mičateka, jednog od predsedavajućih Velikoj narodnoj skupštini. – Istorija me je oduvek zanimala, sad jedva čekam da o tom velikom istorijskom događaju saznam još više u Novom Sadu.
Kaže da bi bila najsrećnija na svetu da je mogla zajedno s ocem Mikulašom Mičatekom, sinom Ljudovita Miloša Mičateka, dočekati taj jubilej u Novom Sadu.
„Otac je i u dubokoj starosti stalno govorio da bi voleo da još jednom dođe u Srbiju i da vidi Novi Sad, ali, nažalost, srce mu je nedavno prestalo da kuca“, kaže Eleonora.
Ona je prva od potomaka delegata Velike narodne skupštine koji su, posredstvom poslanika Skupštine Vojvodine Pavela Surovog, prihvatili poziv našeg lista da pričaju o svom pretku i pošalju nekoliko fotografija iz porodičnog albuma.
„O obeležavanju jubileja sam saznala od Pavela Surovog iz Kisača. On nas je pronašao u Švajcarskoj, uspeo je da stupi u kontakt s mojom majkom. Više puta su razgovarali i tom prilikom je gospodin Surovi oživeo uspomene na Veliku narodnu skupštinu u Novom Sadu. Ispričao nam je kakav se program priprema povodom velikog jubileja“, navodi Eleonora.
„Sve nas je veoma obradovalo što će deda, zajedno s ostalim znamenitim ljudima iz tog vremena, konačno dobiti zasluženu pažnju. Prošlo je više od pola veka otkako su nekadašnja čehoslovačka udruženja inicirala da deda, kao zaslužni građanin Novog Sada, dobije spomenik, ali nisu uspela u tome. Mnogo su ti ljudi učinili za slobodu i ravnopravnost, ali, nažalost, dugo, dugo nismo ništa mogli znati o njima, taj deo istorije je godinama bio pokriven velom...“
Ko je bio Ljudovit Miloš Mičatek? Kakav je bio čovek? Kakav je bio otac i suprug? Kakav je bio političar, u čemu je bila njegova zasluga? Pitanja koje je često postavljala i Eleonora jer, kada se ona rodila, deda već odavno nije bio među živima, ali je slušala priče o njemu od oca i ostalih članova porodice, koji su uvek s velikim poštovanjem izgovarali njegovo ime.
– Sećam se, u dnevnoj sobi smo držali dedin veliki portret. Naslikala ga je prva akademska slikarka u Jugoslaviji Zuska Medveđova, koja je završila akademiju u Pragu. Pored dedinog portreta stavili smo sliku oca i brata, koji nosi dedino ime, i te portrete smo potpisali s „Tri generacije Mičatekovih”. Deda je umro mlad, u 54. godini, kada je moj otac imao samo osam godina. Deda je imao srčanih problema, lečio se u Beču. Tamo je i umro 1928. godine. Bio je to veliki šok za porodicu, koja je posle dedine smrti napustila Novi Sad i Kisač i preselila se u Trenčin kod bake Štefanije Mičatek – priča Eleonora.
Kaže da je do svoje osme godine živela s roditeljima i bratom u Bratislavi, kod majčine rodbine, ali su često odlazili kod očeve rodbine u Trenčin. Tamo je i slušala najviše priča o dedi. Tamo je čula da je deda rano izgubio majku. Imao je samo četiri godine kada mu je majka umrla. Njega i njegove sestre je othranio otac Jan Branislav Mičatek, evangelistički sveštenik i učitelj iz Kisača, koji je bio tvorac simbola Slovačke Republike.
Eleonori su pričali i da joj je deda bio vredan i veoma angažovan čovek. Kao poznati novosadski advokat, bio je politički veoma aktivan. Osim posla u advokatskoj kancelariji, mnogo se angažovao i u radu Evengelističke crkve u Kisaču i bio je istovremeno i urednik političko- društvenog magazina „Dolnozemski Slovak” koji je izdavao s dr Milošem Krnom.
Ljudovit Miloš Mičatek se kasno oženio. Imao je sedmoro dece: kćerke Olgu, Štefaniju, Anu i Katarinu i sinove Mikulaša, Ljudovita i Vladimira. Svi su bili visokoobrazovani.
Dirljivo pismo iz rata
- Kažu da je deda bio veoma prijatan, tolerantan i strpljiv čovek, uvek spreman da pomogne svima. U svoju kuću primao je ljude s različitim problemima. Kažu da nikoga nije puštao da ode dok ne nađu neko rešenje, makar alternativno, za probleme s kojima ga je taj potražio. Mnogo je uradio za jednakost Slovaka u novoj državi. Srbi su ga uvažavali i poštovali. Deda je bio učesnik Prvog svetskog rata. Otac mi je dao njegovo dirljivo pismo iz rata, puno ljubavi prema mom ocu i tetki Olinki. Nije verovao da će ga preživeti... To pismo otac je čuvao kao zenicu oka – kaže Eleonora.
– Otac je, poput dede, bio doktor prvnih nauka. Neko vreme bio je pravnik predsednika prve Čehoslovačke Republike Beneša, ali su ga komunisti degradirali. Stric Ljudovit je takođe bio doktor pravnih nauka, radio je u diplomatiji, ali je bio progonjen od komunista i stradao pod nerazjašnjenim okolnostima. Stric Vladimir je bio doktor medicine u Kanadi, tetka Olga je bila učiteljica, Štefanija je završila višu ekonomsku školu i takođe je radila u Kanadi, Katarina je doktorirala filozifiju i bila je profesorka u gimnaziji u Trenčinu, a tetka Ana je bila novinarka i urednica. Baka je brinula o deci i vodila veliko domaćinstvo u Novom Sadu i Kisaču. Bila je prezauzeta žena jer im je kuća uvek bila puna, stalno su primali posete visokih zvaničnika i ličnosti tog vremena. Deda nije dozvolio da toliki teret padne na bakina pleća pa je angažovao poslugu koja je bila od velike koristi – kaže Eleonora.
Tolerantan i strpljiv čovek, dobar političar, borac za slobodu i pravdu i ravnopravnost, uzoran suprug i otac... Rečju, Ljudovit Miloš Mičatek je bio častan čovek bez mana, ali pre nego što smo došli do tog zaključka, Eleonora otkriva da je deda ipak imao jednu veliku manu...
– Mnogo je pušio! Otac mi je pričao da se u njegovoj advokatskoj kancelariji dim mogao seći... Tada se verovatno nije mnogo ni znalo o štetnosti pušenja Otac je bio uveren u to da je to preterano pušenje i ugrozilo dedino zdravlje. Ne znam. Umro je mlad, a meni je jako, jako žao što ga nisam upoznala....
Eržebet Marjanov