KRČEDINSKA ADA Poslednja oaza domaćih životinja

Čini se da je i na Krčedinskoj adi trenutno u toku festival, jer kao i na tvrđavi, većina grla koje smo zatekli imaju narukvice, tačnije plastične žute minđuše, a i dolazak na adu je sličan kao i ovih dana na Petrovaradinsku tvrđavu – otežan i kontrolisan.

„Dnevnikova“ ekipa se na Krčedinsku adu iskrcala zahvaljujući Đorđu Radovanoviću koji nas je čamcem iz Krčedina prebacio preko Dunava, a na obali nas je dočekalo obezbeđenje u vidu dve krmače koje su se valjale u plićaku. Nakon što smo im rekli ko smo, šta smo i zašto smo došli, one su nam pokazale pravac u kom treba da idemo i ispratiše nas do prvih livada... Organizatori, ovog javnosti nepoznatog festivala na Krčedinskoj adi imaju malo drugačiji koncept i nema tako strogih žanrovskih podela kao na Petrovaradinskoj tvrđavi. Tako smo na „stejdžu“ podolskih goveda na koji smo prvo naišli, među stotinak podolaca videli i barem stotinak magaradi svih uzrasta i boja, još toliko svinja i prasadi, desetine konja, ovaca i nekoliko paščadi.

Neki se brčkaju u Dunavu i gledaju brodove koji prolaze, neki šetaju ili trčkaraju livadom, neki leže u hladovini prastarih vrba i niko se od njih nije naročito „potresao“ zbog našeg dolaska, više su se zbunili i verovatno pomislili „vidi ovu dvojicu, promašili Egzit za 30 kilometara“, a pogledi kao da su im govorili „nećete ovde naći ni Dejvida Getu ni Zigija Marlija i nemojte nas pitati ništa na engleskom, učili smo ruski u školi“... I zaista nismo u prvom krugu obilaska ovih oko 800 hektara slobode sreli nijednog čoveka, ali jesmo još nekoliko krda konja, krava, magaradi i mangulica.

Bude tu nesuglasica i pokoja tuča i među njima, ali jedini pravi neprijatelji domaćim životinjama na adi su šakali kojih ima dosta, ali u tim slučajevima nastupa interventna jedinica sastavljena od par pulina i par azijskih ovčara sa improvizovanog salaša Koviljčanina Mileta Plavšića, jedinog objekta na Krčedinskoj adi gde se mogu sresti i ljudi.

Sa Miletom, koji je sada već postao legenda Krčedinske ade, se na žalost ovaj put nismo sreli jer su ga obaveze sprečile da ovih dana bude na adi, ali jesmo njegovog kompanjona Željka Kapicla kojeg smo zatekli kako pristavlja par klipova kukuruza da se kuvaju. Željko poslednjih nekoliko godina većinu vremena provodi na Krčedinskoj adi gde drži oko 200 svojih ovaca, ali pazi i na ostalu stoku koja je tu. 

- Kad pogledaš, ovde trenutno ima ukupno preko hiljadu grla stoke i čini se da je to težak posao. Međutim, zapravo i nema toliko posla jer sve životinje su naučile ovde i manje više znaju sve same. Naravno, uvek bude i nekih problema:  povrede se, razbole se ili tako nešto, ali i to je sastavni deo ovog posla... – kaže Željko koji je svojevremeno u stočarstvo krenuo sa dve ovce.      

Iako je najčešće sam na Krčedinskoj adi, Željko kaže da nikada nije dosadno.

-Ili ima nekog posla oko stoke ili salaša, malo obiđem livade, vratim one što odu dalje... Kad mi dosadi ovde sednem u čamac i odem preko kod Sremaca u kafanu. Mada i ovde na adu dolazi stalno neko. Ili dolaze da obiđu svoju stoku, a dođe dosta ljudi i turistički da vide kako je ovde, tako da i nije tako pusto kao što deluje – Kaže Željko.

Šarenolika populacija Krčedinske ade, može da se uporedi sa Egzitom i po tome što se i ovde sklapaju razna prijateljstva i veze baš kao u legendarnom filmu Petra Lalovića „Poslednja oaza“, tako nam je i Željko ispričao slučaj magarca koji više voli ovce nego svoju magareću družinu.

- Taj uvek ide za ovcama i one za njim. Ostali magarci ga bukvalno guraju da dođe u krdo, ali on neće. Jednom smo trebali da prebacimo ovce preko rukavca i one neće žive preko vode... Mučio sam se sa njima neko vreme i onda se setio da prebacim prvo tog njihovog magarca. Kako sam njega preveo za 10-15 minuta su sve ovce same prešle preko vode – priča Željko

Umeju na Krčedinskoj adi da se dogode i mnogo ozbiljnije drame, sa fatalnim posledicama. Tako je u avgustu 2016. grom ubio 27 ovaca i jedno magare. Prema Željkovim rečima i on sam je zamalo izbegao taj udar.

- Spremalo se nevreme, ovce sam uterao u obor i ostao da ih gledam jer su se u to vreme mrkale. Međutim, počela je da pada neka kiša i ja se sklonim u kućicu. Odma posle toga počela je grmljavina i čulo se da je udario grom, tu negde, ali kako je pala noć nisam izlazio do ujutru kada sam video katastrofu. Da sam ostao još malo kod njih ko zna šta bi bilo... – priča Željko i dodaje da je najveći problem Krčedinske ade to što potpuno nestane kada Dunav naraste.

- Kada poraste kao pre četiri godine, onda je sve ovo pod vodom – priča Željko i pokazuje trag vode koja je tada stigla do prozora njihovog improvizovane kućice – onda bude malo frke i panike jer pre nego što voda nadođe izmeštamo stoku.

Interesantno je da jedino podolska goveda ne moraju da se voze čamcem sa Krčedinske ade, već oni sami na jesen kad zahladni krenu put Kovilja i kuće Mileta Plavšića. Preplivaju rukavac i sami pronađu petnaestak kilometara dug put do štale, dok većina konja i magaradi ostaje i preko zime ako ada nije poplavljena.  

Tekst i foto: Niko Perković