Tvoja reč, Dario Tenžera: Pišem jer imam potrebu da pišem i želju da me pročitaju
Svako ima neku svoju priču, svoju bol, svoj greh...
Apsolvent Pravnog fakulteta u Novom Sadu Dario Tenžera (27), rodom iz Novog Bečeja, prošle godine objavio je svoj prvenac, zbirku priča pod nazivom „Potiska vila”, govoreći o ženama koje su otišle iz njegovog života, ali po cenu da vila uđe i zauvek tu ostane.
Budući da se dugo poznajemo, znam da je “Potiska vila” na neki način nastajala...
„Tokom dugog niza godina, da. Zato što sam ja počeo da pišem davne 2011. godine.“
Taman kad si mene upoznao...
„Otprilike tada. Bilo je piskaranja i ranije, ali se tek na fakultetu skupila ta neka ekipa umnijih ljudi s kojima sam počeo više da se družim i ti neki plodovi mojih razmišljanja su postali uobličeni u neke koherentnije celine. Nisu bile ni blizu onoga što je u ovoj knjizi objavljeno, ali su bili neki pra-počeci, neki pokušaji. Knjiga ima 12 kratkih priča koje su nastajale do marta 2017. godine kada sam predao rukopis na konkurs. Priče su različite, ali tema o kojoj sam pisao je univerzalna.“
Kakve su, onda, to priče?
„O ljubavi, najčešće o izgubljenoj ljubavi, o gresima koje svi mi pravimo svesno ili nesvesno, i o tome koliko ih uviđamo ili ne. Često me pitaju kako sam napisao knjigu. Meni se knjiga slučajno desila. Godinama sam nešto pisao, a imao sam sreću da su prošle godine Narodna biblioteka u Novom Bečeju i Banatski kulturni centar učestvovali u projektu „Gradovi u fokusu” u okviru kojeg je bilo predviđeno štampanje knjige nekog zavičajnog autora. To ih je opredelilo da nit koja prožima knjigu bude Novi Bečej, Tisa i slično. Samo je prva priča napisana namenski za tu knjigu, „Potiska vila”.“
Naslov knjige deluje kao da je posvećena nekoj osobi. Da li si svoje priče posvetio pravim ženama ili ne?
„Odgovor je između „da” i „ne”. Činjenica je da ne možeš da pisati ništa što nisi iskusio. Možeš, ali to onda ne deluje uverljivo, a najveći greh umetnosti je da te ne dotakne. Možda pretenciozno zvuči, ali ja mislim da je umetnost ovo što radim.“
Mene je dotaklo...
„To je kao pozorišna predstava, mora da te dotakne u duh, dušu i srce. Ako te ne dotakne, onda nisi ništa uradio. Negde ima nekih praizvora koji su bazirani na nekim činjenicama, ljudima i događajima koji su se meni dešavali, ali ih nikad ne treba tumačiti kao autobiografiju, memoare, jer to vodi ka pogrešnom tumačenju. Jer, nije poenta „ko” već „šta”. Glavni lik nikad nema ime, a žene su često u šiframa, nazvane su po nekim njihovim karakternim osobinama ili po inicijalima. Na kraju krajeva, nije ni bitno. To je ljubav bez obzira na to kako je upakovali.“
Znači, sve smo mi Potiska vila...
„Da, zato što svaki muškarac u svom životu ima jednu Potisku vilu, zlu vešticu,... Prosto, uloge se same nameću. Međutim, ja imam poseban odnos prema vilama. Ja sam dete koje je odraslo na bajkama, Gospodarima prstenova i na toj vrsti fantastike, i uvek me je fascinirao motiv vile, a ona je nekako vezana za reke, obale mora,... Budući da je Novi Bečej na žili kucavici koja deli Banat i Bačku, normalno i logično je da moja vila mora biti tu.“
Spominjao si bol... Ček’, bol ili greh...? U svakom slučaju, da li postoji neka boljka koja te je posebno vodila kroz pisanje tih priča?
„Aaaaa... Ha, ha, ha,... Posebna bol - ne.“
A greh? Pošto ne znam je l’ bol ili greh...
„Ha, ha, ha,... Vidi, stvar je u sledećem - da nije bilo žena u mom životu koje su odlazile, ne bi bilo ni Potiske vile koja je došla u moj život.“
Šta je vrednije od ta dva?
„Njen dolazak. Da je trebalo da one ostanu u mom životu, one bi ostale. A Potiska neće „niđe”! Ali, da... Ljudi odlaze, a naročito žene imaju običaj da ode.“
Ja se nadam da Potiska vila nije poslednja žena koja je došla u tvoj život i koja neće „niđe”.
„A zapravo, ona je prva koja je otišla.“
Sad mi ništa nije jasno...
„Prva priča je pisana namenski i možda sadrži najviše ličnih elemenata. Bliži prijatelji su prepoznali osobe o kojima se radi, mada to nije bila moja namera. Ja sam samo pisao jer sam želeo nešto da napišem. Elemenata Potiske vile, odnosno te imaginarne tipske devojke, ima u svakoj od tih 12 priča, pa i u onima koje nisu ni nalik na onu prvu. Čini mi se da sve žene koje prolaze kroz tvoj život imaju nešto zajedničko, jer si im najmanje ti jedan zajednički sadržalac. Nemoguće je da su u potpunosti različite. Ili im je ta različitost zajednička.“
Zvuči kao da je ona savršena, a sve ostale su imale samo delić njenog savršenstva...
- Ona je bila savršena u savršenom momentu. Život je niz momenata. U jednom datom momentu ona je bila idealna, a u svakom sledećem nije bila. Bitno je shvatiti da priče nisu objektivne, jer govore o mojim sećanjima kako sam ja nešto doživeo a ne kako je bilo. Poenta je u emocijama.
Imaš li ideju za neku novu knjigu?
„Pišem, da, a ponešto od toga i objavljujem na društvenim mrežama, na Fejsbuk stranici „Potiska vila”. Nešto od svega će sigurno procvetati. Voleo bih da objavim još jednu zbirku priča. Slična je tematika, ali malo drugačijeg senzibiliteta. Radni naslov je „Nepodobni pokušaj”, koji je pravni termin. Priče su mračnije, zrelije i oštrije, možda se neće sve doticati iste tematike. Meni nije bitno da li će se knjiga u tom formatu objaviti, meni je bitno da se čita ono što ja napišem. Ja pišem jer imam potrebu da pišem i imam želju da me pročitaju. Jedino nam je ostala magija reči.“
L. Radlovački