Umetničko-bračni tandem iz Kovina: Naša kuća biće galerija

Radila sam mnogo po školama širom opštine, predavala u gimnaziji, osim likovnog vaspitanja, i muzičko, bila zauzeta raznim obavezama kao sve žene i tad sam mnogo slikala, veli Mirjana Šimunovački.

Kako dodaje, tek otkad se 2001. penzionisala gotovo da ne izlazi iz ateljea.

Koliko je slika nastalo od tada? Na stotine! Sa suprugom, koji je iz Pančeva zbog nje došao u Kovin, deli svakodnevicu i ljubav prema umetnosti. Različiti su po temperamentu, pa i kreativnom izrazu, osim u koloritu, kaže uz osmeh tiha i blaga bivša profesorka. Boje su im iste.

Njihov takozvani penzionerski dan počinje u sedam, onda sve na brzinu kako već to ide, doručak, prodavnica i pravac atelje. Radi se do dva-tri. Posle ručka, nema odmora, nastavlja se sređivanjem dvorišta, negom povrća u bašti, poslovima po kući, brigom o kucama, macama…

Mi umetnici, a vidite na šta nam kuća liči?!, kao da se pravda kaže Mira, i pominje poslove u koje su se upustili da svoj prostor učine prijatnim i lepšim za život – u planu je da sve pretvore u galeriju.

A posetiocu lepo čim pređe prag. Sa svakog zida, „oči u oči” banatski pejzaži, s nekim uznemirenim potocima, dostojanstveno modrom bulkom ili aktovima davno prevazišlim forme realizma. Zatim brižljivo oslikani ramovi, kutije za nakit, police, tanjiri, dekupaž je Mira podigla na nivo perfekcije. Svuda umetnost i fini kreativni nered.

Upravo onako kako i slike to pokazuju, smirena pastelnost Mirinih slika u potpunom je kontrastu s odlučnim i impulsivnim potezima četkicom njenog supruga i kolege.

Mi slikamo veoma mnogo, samo nam uvek fali vremena, kaže on.

Ipak, najviše ga pogađa odnos prema kulturi i unižavanje stvaralaca. Nekada su išli na likovne kolonije, sad vrlo retko jer je manjak novca i tu uticao na kvalitet materijala. A oni neće da rade svoje slike sa škartom. S dve male penzije i ponekim platnom koja se proda, ne mogu previše da planiraju. Najčešće se troši na materijal za rad jer on mora biti besprekoran, saglasni su oboje. Ako se kupi nešto za kuću, onda nema za slikanje.

Kao i pasiju, Mira i Dragan dele i atelje, gde svako ima svoju stranu i uređuje je po svom ukusu. Za slikanja, naravno, jedno drugom daju predloge, analiziraju ono što nastaje, prvi su kritičari.

Dragan je eksplozivan, on bi, kad bi moglo sve odmah, brzo, što pre. Onda ga ja usporavam jer znam da može dati mnogo više, objašnjava Mira, koju kao smirenu i blagu, pamte i brojne generacije njenih đaka.

Prekinuti usred poslova oko krečenja, farbanja lamperije i zidova u dvorištu, te pretvaranja zatvorenih i otvorenih prostora u galeriju, to dvoje skromnih ljudi priseća se da su njihove slike otputovale na gotovo sve kontinente i u mnoge domove. Kupuju ih prijatelji i poštovaoci umetnosti za sebe, a nekad i kad žele da poklone nešto zaista vredno onima koji uglavnom mogu sebi da priušte sve što se u radnji može pazariti. 

Nastoje Mira i Dragan da i oni odu na more svakog leta. Tamo ona ima sve vreme sveta za čitanje, a on nosi svoj pribor pa crta portrete ljudi ili oslikava kamenje motivima s azurnih obala. Slažu se u tome da se praktično još nisu penzionisali i verovatno nikada ni neće.

Violeta Živkov