Aj, seo Sremac na venac pa viče…
O Sremcima se svašta može čuti, na ulici, u kafani, a bogami su i solidno opevani u pesmama. Ono što se ređe čuje za njih jeste da su vredni…
A jesu jer ne može se proći Fruškom gorom, a da ih ne zatekneš u nekom poslu. Ovih dana se čisti sirak iz kukuruza, a neki su tek sad posejali soju…
O svemu se s njima može pričati samo se mora paziti da se “dirne” u bolno mesto – opstanak malih sremskih paora.
Tada počinju da podižu glas i koriste “one” reči, a na spisku su im svi od lokalnih tajkuna do države. Onda se može čuti kako je prošle godine povadio iz korena jutro bresaka jer “ga je teralo u minus”, kako vozi traktor 83’. godište i kako će sve otići tamo “di ne treba”…
Međutim, kada se izviču na novinara koji je samo hteo da pita “kuda se ide do...” ili prolaznika koji ih priupita za zdravlje i posao, ipak se opet private posla do sledeće prilike da objasne sremačku filozofiju…
N. P.