“Moćni rendžeri ne plaču” u Srpskom narodnom pozorištu
Kada za komad “Moćni renyeri ne plaču” Tijane Grumić kažemo da je nova drama, ovo znači više stvari.
Prvo, da je upravo praizvedena u Srpskom narodnom pozorištu, u režiji Tijane Vasić. Drugo, da je Tijana Grumić mlada autorka, koja se uz velika očekivanja tek probija na scenu, a i kroz život. Treće, ne i poslednje, dovoljno za sad, nova drama ovde znači nešto što se kosi sa dosadašnjim, poznatim ili opšteprihvaćenim kanonima dramskog pisma.
“Moćni rendžeri ne plaču” ima uporište u savremenoj srpskoj dramaturgiji, u komadima Biljane Srbljanović, Milene Marković, Maje Pelević... Struktura teksta je monološka, gotovo poetska. Jezik biranih reči, prepun simbola i metafora, ipak je dovoljno jezgrovit, čist, da se predstavi osnovna situacija - jedna devojčica odrasta krajem devedesetih u Srbiji, u vreme bombardovanja, ubistva premijera i masovnih odlazaka ljudi na neka druga mesta na planeti. Pa i van nje, u svetove crtanih filmova kao što su “Moćni rendžeri”.
Ana kao glavni lik u komadu, je mala, ali i starmala, po glasu koji predstavlja. Njeni rođendani su momenti u kojima pratimo njeno odrastanje, odnos prema svetu odraslih, Mekdonaldsu, moru koje nikad nije videla. Uz Miloša, drugara ispred zgrade, ona stiče i odnos prema ljubavi - dodatnom paketu emocija snažno i dominantno prisutnih u celoj strukturi komada, likovima koji žive, a osećaju da ne žive. Anin ćale ništa ne radi, osim što brine o kćerci. Baba je ionako u penziji. Miloš bleji, što bi rekli današnji klinci, iako je drama “Moćni renyeri ne plaču” povratak u prošlost, sentimentalno putovanje ne bez refleksije, nego bez promene i u današnjem svetu Srbije i njene dece.
Rediteljka predstave u Srpskom narodnom pozorištu, Tijana Vasić, u specifičnotima teksta kao da ne vidi kreativni izazov, zahteve za drugačijom strukturom, odnosom, glumačkom igrom. Ana (igra je Mia Simonović), prvo je detinjasta, čak i kad njen prvobitni “monolog” odudara od ove slike. Kako postaje devojka, ponaša se i na kraju oblači sve slobodnije, da bi stigla tamo gde je i bila - kod sebe i u sebi. Miloš (Vukašin Ranđelović) stvarno igra igru iz crtaća, pevajući poznati refren: “Go, Go Power Rangers!” Kad se on i Ana poljube, nose naočare sa okvirima u obliku srca. Oba mlada glumca su uverljiva i ubedljiva u svojoj igri, zadatoj kao rediteljsko rešenje inscenacije komada. Kostimografsko rešenje Marne Sremac prati ovu ilustrativnu liniju, nudeći prepoznatljivu garderobu, haljinice, helankice, “trendže” i “koše” iz prioda s kraja 20. i početka 21. veka. Muzika kompozitorke Ane Bunjak još više, školski, prati i naglašava radnju, ne ističući se posebno na idejnom planu predstave. Scenografija Ivane Jančić, niz kutija nalik na one igračke u zabavištima, kutija koj se vremenom pomeraju i premeću, otvarajući više nivoa prostora za igru, ne otvaraju višak nekih posebnih značenja, pogotovo ne onih nekoliko kutija koje ostanu “viseći na nebu”, simbolišući možda neku drugu ravan...
Tata Nebojše Savića je glumački prisutan, dosledan, ali ne posebno razrađen lik. Ako Baba Aleksandre Pleskonjić bar čeka da umre, u predstavi proizvodeći epicentar ironično intoniranog humora u komadu, Tata je ostao jako statičan lik, izgubljen u svetu dve žene, bez jedne koja mu očigledno najviše nedostaje - svoje prerano preminule žene.
Tuga je svuda oko likova u drami, sada i predstavi “Moćni renyeri ne plaču”. Nepregledna voda na kraju uopšte nije more, nije stvar poplave, nego suza od izgubljenosti, nesigurnosti, nemogućnosti, nemoći. Uprkos svojevrsnim pojednostavljenjima dramskih potencijala teksta, predstava u Srpskom narodnom pozorištu i dalje može da se posmatra kao vredna, bitna i važna za sve generacije koje vole da osete ono što nas sve tišti, samo neki znaju bolje da se izbore sa tim, obično oni koji ne vole da idu u pozorište. Ipak, “Moćni rendžeri” više nisu samo crtani film!
Igor Burić