Srpski dron može da parira svetskim

Primena dronova i u svakodnevnom životu je sve veća, pa su bespilotni kvadrikopteri postali i svojevrsno sredstvo političke propagande (setiti se fudbalske utakmice Srbija-Albanija), ali ono što javnost manje zna je činjenica da je skoro 80 odsto svetske proizvodnje dronova usmereno u jednu jedinu privrednu granu- poljoprivredu.

Dronovi, u čijoj su proizvodnji, pa samim tim i praktičnoj upotrebi, trenutno Kinezi skoro pa neprikosnoveni koriste se za nadzor i analizu useva, a utakmica u ovom ekonomskom sektoru protiče u nadmetanju svetskih haj-tek divova oko primata na tržištu koje se procenjuje na nekoliko milijardi dolara. I taman kad pomislite da se to, u suštini, nešto i ne dotiče Srbije koja generalno kaska za razvijenim svetom po pitanju novih tehnologija, bude 85. Međunarodni poljoprivredni sajam i na njemu, malo skrajnuti, ali ipak odmah do Hale 1nepretenciozan štand firme „Devana aero“ na kojem je srpski seljak, ali i kakav ambiciozni poljo-industrijalac mogao da vidi to čudo od nove poljoprivredne alatke, dron.

Cela ekipa firme koja je predstavila letelicu veličine omanjeg automobila sa velikim kanisterima na vrhu, govori srpski ali ne zbog toga što ih je neka strana kompanija unajmila da tehnološkim blještavilom razvijenog sveta opseni srpskog seljaka, već iz jednostavnog razloga što se radi o ovdašnjoj kompaniji, našim ljudima, što će reći o srpskoj pameti i srpskih ruku delu. Jedino mu je (dronu) ime, „Robin“ strano, ali i to može čovek da razume, jer bi se farmer u, šta ja znam, Alabami, teško odlučio za industrijski dron pod robnom markom „Jovan“ ili „Svetozar“. A da ima razloga da srpski dron pronađe svoj put i do te neviđbog američke savezne države, ima.

Direktor, ispostavlja se beogradske, „Devane aero“ Andrija Ekmeyić ( posle saznajemo po obrazovanju ali i prebogatom uskustvu vazduhoplovni inženjer) radoznalcima pojašnjava tehničke pojedinosti drona iz kojih je belodano da se radi o mašini opremljenoj veštačkom inteligencijom koja ne samo da može da parira trenutno najboljem industrijskom letećem sokoćalu ove vrste, onom kineskog „ĐI“, već ga u nekim performansama i nadmašuje. Masa korisnog tereta koju može da nosi kreće se od 50 do 70 kilograma, pa je više nego sposoban da preuzme ulogu leteće prskalice i tretira herbicidima poljoprivredne useve i to brzinom o kojoj nesrećni traktoristi mogu samo da sanjaju. Činjenično gledano, „Robinova“ krstareća brzina je 70 kilometara na sat, ali seljaku daleko više može da znači podatak da za 15 minuta autnomnog leta ( koliko i traje jedan komplet zamenjivih baterija) srpski dron može da isprska hemijskim zaštitnim sredstvima biljke na površini od preko dva i po hektara. Pri tome , zamena punivih baterija traje tek minut-dva. Naravno, „Robin“ i njegovo veštački pametno softversko srce služi i za prvobitne dronovske namene u poljoprivredi, nadzor i analizu stanja useva i samog zemljišta, pošto u podvezu može po potrebi da nosi ceo set haj-tek kamera, počev od visokorezolutnih „Flir“ kamera namenjenih za vojne potrebe, preko kamera sa vegetacijskim filterima do onih termalnih. Sve u svemu, trenutno najbolji poljoprivredni dron u svetu, koji bi, prema nekim procenama, nakon ulaska u serijsku proizvodnju trebao da košta između 15.000 i 20.000 evra, što je možda za laika velika cifra, ali i „mali“ paor zna koliko košta manji traktor i dobra prskalica ili atomizer. Da, da se ne zaboravi, ne samo što ovakav uređaj, za razliku od traktora, gaženjem ne oštećuje npr. useve pšenice, već je i ušteda u herbicidima preko 90 odsto, a koliko to može da znači čoveku-seljaku govori podatak da samo jedno prskanje herbicidom jednog hektara soje može da košta preko 10.000 dinara.

I ovo bi bilo dosta, da nam u gunguli i gužvi poljoprivrednog sajma Ekmeyić nije spomenuo da je „Devana aero“ zapravo zajednički projekat srpskih, tačnije begradskih firmi „Konelek“ i „Devana Tehnoloyiz“. Zaludan kakav samo novinar ume da bude i potpisnik ovih redova posvetio se on lajn istraživanju i priča bi zapravo tek tu mogla da počne, umesto da se završava. Ispostavlja se da je sam Andrija kao vazduhoplovni inženjer godinama unazad imao uspešnu karijeru u „Erbasu“, da bi povratkom u zemlju od prvobitno zanatske radnje „Konelek“ napravio najvećeg srpskog proizvođača delova, tačnije alata za održavanje aviona na zemlji (tzv. zemaljska oprema) za „Erbas“-ove letelice od modela A 300 do A 380. Ukupno 650 proizvoda namenjenih evropskom vazduhoplovnom gigantu, a njihove CNC programe koriste i proizvođači opreme za „Boing“. Zašto niste čuli za njih ? Pa... srpska firma može da bude samo u drugom redu dobavljača za ovakve gigante, ali zajednički rad sa jednom od najbrže rastućih softverskih srpskih firmi, „Devana Tehnoloyiz“ u potpunosti realnošću boji zvaničnu registraciju firme u delu „delatnost“. Proizvodnja vazduhoplova i svemirskih letelica.

M.Miljenović