Poštarsku torbu okačio o klin pre kopački
Retko se događa oproštaj od fudbalske karijere u 73. godini, kakav je upriličen Branislavu Kaloperu kad se od dresa matičnog „Graničara” rastao na nedavnoj utakmici veterana protiv novosadske „Vojvodine”.
Igrao je on i u Senti, imao ponuda i iz inostranstva, ali je nakon povrtaka iz vojske dobio posao poštara u Đali i tu pre deceniju dočekao penziju. Teretnu torbu o klin je okačio pre kopački!
„Igrao sam 39 godina, najviše u „Graničaru”, a kao poštar sam radio 41 godinu, dakle malo manji mi je fudbalski staž“, sažima Brana svoju biografiju.“ Kapiten tima sam bio od kad sam skinuo vojničku uniformu, dok nisam prestao da igram. Za oproštajnu utakmicu nije bilo prilike ranije, ali nikad nije kasno.“
Napominje da je velika razlika između fudbala koji se u Đali igrao nekad i danas, pogotovo što se „Graničar” uspešno takmičio i u Vojvođanskoj ligi, dok je klubom rukovodio sada pokojni advokat Mladen Zakić, čak kao prvak plasman u viši rang ustupao klubovima iz Novog Kneževca i Crvenke.
„Tad sam već okačio kopačke o klin, ali sam bio godinu dana trener“, seća se Kaloper.
U Đali je najviše staračkih domaćinstava, penzionera oko 130, mahom vreme provode na svojim okućnicama i šetnji od kuće do lekara i natrag, a pošto uglavnom ne mogu da rade, najvažnije im je da sačekuju poštara. Dok je Brane bio u službi, mesna pošta je imala i upravnika.
„Voleo sam svoj posao, da krstarim selom biciklom ili mopedom, družim se s ljudima i svakih nekoliko minuta srećem drugog meštanina“, s nostalgijom priča Kaloper.“ Sad u Đali funkcioniše ugovorna pošta, zahvaljujući lokalnoj samoupravi i opštini Novi Kneževac, da narod ne mora ići za Srpski Krstur ili Novi Kneževac zbog pisma ili uplata. Sad je radnik mesne zajednice i poštar. Jedno vreme dok sam radio pisama i drugih pošiljki je bilo prilično, nije bilo ni fiksnih telefona po kućama, ni mobilnih, već samo preko poluautomatske centrale svega šest-sedam lokala. Deset godina sam radio kao poštar i u Novom Kneževcu, 1980. su mi jednom rekli da u Đali nisam dovoljno iskorišćen, ali su me vratili kad je uvedena taksa od deset maraka za izlazak iz zemlje. Upravnik Dobrivoje Utornik i ja imali smo mnogo posle jer je tad kod nas otvoren i granični prelaz s Mađarskom. Nažalost, u Đali, kao i svim selima, stari umiru, a malo dece se rađa. Omladina je decenijama, pogotovo poslednjih godina, odlazila u inostranstvo, samo smo mi, babe i dede ostali. Po poslednjem popisu selo je imalo oko 830 stanovnika, a sad ne znam da li nas je više od 350.“
Branetov sin radi u Mađarskoj i svakodnevno putuje u obližnji Tisasiget, ćerka s mužem i decom živi u Nemačkoj, ali voli preko leta da je u zavičaju.
„Imam nešto zemlje, ali sve sam dao u zakup. Supruga Eržika je radila u fabrici „Lepenka” i jedno vreme kao spremačica pošte Novog Kneževca pa od dve skromne penzije na selu može da se opstane“, ne žali se Kaloper.
M. Mitrović