Rej Bredberi: O dečacima koji upoznaju čudesa sveta

S druge strane, mada imaju različite polazne pozicije odnosno dva shvatanja i razmeravanja realnosti (onostrano-mitski i odnosno naučni, uzročno-posledični), horor i naučna fantastika neretko se prepliću i tvore teško razmrsivo klupko, na radost konzumenata i muku čistunaca koji uporno pokušavaju da procene kojih žanrovskih elemenat ima više.

I pored rezervi prema žanrovima, Bredberi je, na čak nekoliko lista, svrstavan među najveće američke pripovedače 20. veka što svakako potvrđuje njegovu spisateljsku umešnost i ubedljivost, neupitnu uprkos žanrovskom „hendikepu“. Za života je objavio čak 27 romana, od kojih je najpoznatiji distopijski „Farenhajt 415“ i oko 600 priča od kojih je većina najpre štampana u časopisima, a potom sabirana u zbirke - kao najznačanije se pominju „Marsovske hronike“, „Ilustrovani čovek“ i „Opevam svoje električno telo“. Bredberi je priče objavljivao od 1938. godine i to je za samoukog pisca bez formalnog akademskog obrazovanja bio izvor prihoda i osnov neizvesne egzistencije.

„Mračni karneval“ originalno je objavljen 1947. kao Bredberijeva prva knjiga sa 27 priča (na više od 300 strana) od kojih su neke prvi put objavljene,  dok su one ranije publikovane prepravljane i doterivane. Osam godina kasnije, u zbirci „Oktobarska zemlja“, Bredberi je preštampao čak 15 priča iz „Mračnog karnevala“ (neke priče su prerađene za to izdanje). „Mračni karneval“ je reprintovan 2001. godine sa dodatkom pet novih priča. Znatiželjni čitalac srpskog izdanja „Mračnog karnevala“ (beogradski „McMillan“, 2017) neminovno će biti u nedoumici zašto ovo izdanje ima samo 13 priča i po kom kriterijumu su odabrane; na žalost u knjizi nema odgovora na ta pitanja.

Kako god bilo, „Mračni karneval“ čine raznorodna tematska interesovanja mladog pisca, u rasponu od neminovnih stilskih vežbi do prvih koraka u pravcima po kojima će biti zapažen i zapamćen. U knjizi se ponajpre ističu priče o dečacima koji upoznaju čudesa sveta („Jezero“, „Čupavac“, „Čovek sa sprata“, „Hajde da se igramo otrova“, „Noć“). Posmatranje i (ne)razumevanje događaja iz vizure deteta oneobičava odraslima trivijalnu stvarnost a svako odstupanje od nje izdiže je u sfere potpuno neprepoznatljivih svetova (posebno u „Čupavcu“) istovremeno dozvoljavajući autoru da preispituje granice „normalnosti“. Tako se pozicija „nepouzdanog pripovedača - junaka“ otkriva kao vanredno pogodna za poigravanje značenjima i vrednosnim sistemima. Sličan potencijal imaju i priče čiji su junaci jedinke izopštene iz grupe zbog nekonformističkog ponašanja, odnosno lica sa psihičkim manama („Rezervoar“, „Mrtvac“, „Nasmešeni ljudi“, „Pogrebnik“). Pokoravanje „poželjnim“ modelima  ponašanja u malim zajednicama uslov je za uključivanje u grupu. Nedostatak empatije i društvene solidarnosti sa „drugačijima“ ohrabrivani su baš kao i izrugivanje, pa i nasilje prema njima. Bredberi beleži procese koji se slažu u veliki sliku konzervativne sredine malih varošica.

Mladi se pisac ambiciozno hvatao u koštac i sa temama koje odstupaju od uobičajenih. U „Malom ubici“ spretno se negira obrazac o bebama kao bespomoćnim stvorenjima. „Gomila“ je priča zloslutne atmosfere i uznemirujućeg konteksta koji dozvoljava različita spekulativna tumačenja (od naučnofantastičnog do kultno-paganskog). Literarno najambicioznija pripovetka „Sledeći“ započinje kao „kolonijalna“ proza (sa egzotičnim detaljima i kulturološkim jazom između turista i domorodaca) da bi se transformisala u studiju narastanja teskobe i jeze pred nepoznatim koje kulminiraju trijumfom neracionalno-zaumnog. Bredberi sigurno vlada tenzijama i gradnjom atmosfere od naizgled beznačajnih segmenata.

Bredberijevo pripovedanje lako je i poletno, a rečenice varljivo jednostavne. Opisi su neretko preterano kitnjasti, ton melodramatičan i melanholičan što, posle više od sedam decenija od originalnog objavljivanja knjige, tekstovima daruje plemenitu patinu minulih vremena.

 Ilija Bakić