Gazde i sindikati imaju još neraščišćenih računa  

Sadašnji Zakon o štrajku u primeni je od 1996. godine, a od 2003. priprema se njegova izmena, ali sve do sada to ipak nije učinjeno. Prema rečima Zorana Đorđevića, ministra za rad novi zakon o štrajku  će urediti tu oblast na jedan potpuni drugačiji i efikasniji način, a po završetku javne rasprave ponovo će biti formirana radna grupa koja će uzeti u obzir sve primedbe.

Većina novina koji donosi ovaj zakon je usaglašena, ali još uvek nije postignut konsenzus poslodavaca i sindikata o svim spornim pitanjima. Ipak odlučeno je da odmah krenemo u javnu raspravu kako bi se čula prihvatljiva rešenja i što pre bio usvojen novi zakon o štrajku. Da bismo dobili moderan i efikasan zakon o štrajku moramo svi zajedno da učestvujemo u njegovoj izradi, objasnio je Đorđević.

Sadašnji Zakon o štrajku nije usklađen sa Ustavom Srbije koji propisuje da zaposleni imaju pravo na štrajk u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom. Pored toga, donošenje novog zakona o štrajku predstavlja i jednu od obaveza Srbije u procesu evropskih integracija.

Nacrt zakona o štrajku kaže da štrajk može biti organizovan kod poslodavca ili organizacionog dela poslodavca, granski štrajk, štrajk za teritorijalnu jedinicu pokrajine ili opštine i kao generalni štrajk na teritoriji cele države. Štrajk upozorenja može se organizovati na svim nivoima, a štrajk solidarnosti ili podrške može da se organizuje radi podrške zaposlenima ili sindikatima koji su već u štrajku kod istog poslodavca, istoj grani, grup ili delatnosti u trajanju od najduže jedan dan.

Odluku o stupanju u štrajk donosi organ sindikata, a ona mora da sadrži naziv sindikata koji ga organizuje, ime ovlašćenog predstavnika zaposlenih koji zastupa većinu radnika kod gazde, vrstu štrajka, zahteve učesnika u njemu, vreme početka, mesto i način sprovođenja i sastav štrajkačkog odbora.

Ono što već pri samoj najavi nailazi na nezadovoljstvo sindikata jeste odredba zakona o štrajku prema kojem poslodavac određuje zaposlene koji su dužni da rade za vreme štrajka radi obezbeđenja procesa rada, po pribavljenom mišljenju štrajkačkog odbora.

Gazda ne može da odredi članove štrajkačkog odbora da rade bez saglasnosti samog štajkačkog odbora, a samo izuzetno može da odredi da član štrajkačkog odbora radi za vreme štrajka ako nema drugih zaposlenih koji bi obavljali te poslove.

Međutim, za sindikate je prihvatljivo da gazda ne sme da upotrebljava mere prinude ili pretnje u cilju okončanja štrajka, ne može da po osnovu neučestovanja u štrajku predvidi povoljniju zaradu ili druge povoljnije uslove rada za radnike.

Štrajk kod poslodavca najavljuje se najkasnije tri rada dana pre početka, dok se štrajk za autonomnu pokrajinu i opštinu najavljuje reprezentativnom udruženju poslodavca na nivou na kom se organizuje , dakle osnivaču, najkasnije pet radnih dana pre početka. Generalni štrajk najavljuje se udruženju poslodavaca odnosno Vladi 10 dana pre njegovog upozorenja.

Postoje ograničenja prava na štrajk. Tako se propisuje zabrana štrajka pojedinim kategorijama zaposlenih: profesionalnim pripadnicima VS, pripadnicima BIA, u zdravstvenim službama koje pružaju hitnu medicinsku pomoć, kontroli letenja, specijalnim i posebnim jedinicama policije. U delatnostima od opšteg interesa zakon propisuje ograničenje prava na štrajk time što su zaposleni dužni da obezbede minimum procesa rada, a to se posebno odnosi na elektroprivredu, vodoprivredu, saobraćaj, informisanje, PTT, komunalne delatnosti, proizvodnju osnovnih prehrambenih proizvoda, zdravstvenu i veterinarsku zaštitu, prosvetu, društvenu brigu o deci i socijalne zaštite.

LJ. Malešević