Ninine mustre: Bunt
Jedan poznanik je doživeo strahovit napad koji je jedva preživeo.
Krenulo je iz pluća, kašalj, gušenje, hitna pomoć... jedva je živu glavu izvukao. Posle toga je odlučio da prestane da puši i da prestane da se nervira oko stvari koje ne može da promeni, te da se potrudi da promeni ono što može. Svestan da je dobio drugu šansu, izgledalo je da je rešen da mudrije iskoristi taj novi životni krug. Posle par meseci vidim ga ponovo sa cigaretom, dok priča potpuno iste priče koje je pričao i pre „opomene“. To da je cigareta, kao i svaka druga štetna navika, duboka unutrašnja, podsvesna potreba za samouništenjem koju nam pobuđuju ko zna kada duboko usađena uverenja da nismo dovoljno dobri, to ne veruje. Kaže da to nema nikakve veze. Kao da to da li veruje ili ne veruje ima bilo kakvog značaja u ovom slučaju. Pretpostavlja da je to neki njegov bunt.
Bunt? Ne razumem. Kakav bunt? Protiv koga i protiv čega? U godinama u kojima smo, valjda smo već shvatili da je sve što nam se u životu događa posledica svih životnih izbora koje smo do tog momenta napravili. Sve su to naši izbori, hteli, ne hteli da to priznamo i prihvatimo. I onda, protiv koga usmeravamo svoj bunt? Pa protiv sebe. Tako opet dolazimo da samodestrukcije. Prihvatam mogućnost da neki ljudi jednostavno ne mogu da priznaju da su svakodnevne, sitne ili krupne odluke koje donose u svakom trenutku svog života, zapravo odrednice koje usmeravaju njihov životni put. Nemaju svi ljudi kapacitet da preuzmu odgovornost za sopstveni život. Mnogo je lakše hodati linijom manjeg otpora, pa okrivljavati društvo, državu, roditelje, partnere, decu ili prijatelje za sve nedaće koje nas snalaze. A sopstvenu ulogu u svemu tome svodimo na uvek istu začuđenost u jednoj upitnoj rečenici: „Zašto se to stalno meni događa?“ Iako to pitanje ponavljamo godinama k'o papagaji, ne da nam se da sagledamo malo širu sliku i da uključimo logiku koja upućuje na to da nikako ne možemo postići drugačije rezultate, ponavljajući jedna te ista ponšanja. Ne, mi lepo nastavljamo da se ponašamo isto onako kako nam odgovara uz neizbežnu, sveopravdavajuću konstataciju „ja sam takav“ i čudimo li se čudimo što se oko nas stvarnost takođe uporno ponavlja. Mislim, stvarno!
Nije da ja ne verujem u bunt. Verujem i te kako da čovek u jednom trenutku mora da prestane da pristaje na nešto što mu šteti. Ali u ovom slučaju, umesto da se čovek „pobuni“ protiv sopstvenih izbora koji su doveli do određenih okolnosti, on se buni protiv tih okolnosti! I to tako što samo pobegne u neku od svojih starih navika i čeka da se neko čudo spasenja desi, valjda samo od sebe. Bunt je koristan, ali ako ga pravilno usmerimo. Pozivam zato na opštu pobunu protiv linije manjeg otpora i protiv onog „sebe“ koji je i doveo do potrebe za buntom.
Nina Martinović Armbruster