Šezdesetak Novosađana u kućnom zatvoru uz nanogicu

U tri veće grupe alternativnih sankcija spadaju rad u javnom interesu, mere zaštitnog nadzora, kao i kućni zatvori i pritvori. Ali, za razliku od klasičnih zatvorskih izdržavanja sudskih odluka, ovde ne postoje takve fizičke prepreke i obezbeđenje. Te sankcije se odvijaju uz pristanak osuđenog i kontrolu Povereničke službe.

„Kućni zatvori mogu biti s elektronskim nadzorom i bez njega, a isto važi i za pritvore“, objašnjava za „Dnevnik” poverenica Ministarstva pravde za alternativne sankcije Marija Krsmanović.“ Okvirno, kancelarija u Novom Sadu za takvo kažnjavanje trenutno obavlja šezdesetak mera s elektronskim nadzorom i nešto malo manje bez njega. Inače, kućni zatvor može trajati maksimalno godinu, dok za pritvore ne postoje ograničenja. U poslednje vreme ima nekolicina uslovnih osuda sa zaštitnim nadzorom, koje podrazumevaju da je sud doneo odluku da nekoga uslovno kazni zatvorskom kaznom koja se neće izvršiti ukoliko okrivljeni u određenom roku od pravosnažnosti presude ne učini novo krivično delo.“

Po rečima naše sagovornice, radi se o tome da je okrivljenoj osobi zadata određena obaveza koju treba da ispuni, ali pri tome sudije uzimaju u obzir karakter ličnosti okrivljenih da bi se minimizovala mogućnosti da ponovo dođe do izvršenja delikta, ali i uzgred troškove boravka u zatvorima. To se odnosi na mere uslovne osude sa zaštitnim nadzorom, a najviše u našem slučaju, na mlade ljude koji treba da se podvrgnu nekom savetovanju ili lečenju.

„Neretko se radi o mladima koji imaju bolesti zavisnosti, mahom od narkotika, kojima je u sklopu kazne određena obaveza javljaja u savetovalište ili Dom zdravlja, te da prate propisanu terapiju i da se testiraju na psihoaktivne supstance. Ukoliko izvršavaju odeđene obaveze, nad njima se neće sprovoditi zaprećena kazna, ili će im sud preinačiti osudu. S takvim merama imamo dosta dobra iskustva, a posebno kod slučajeva zavisnika“, predočava Krsmanović.

Ona ističe da se suštinski alternativne sankcije sprovode nad ljudima za koje sud utvrdi da je mogućnost da izvrše neko novo krivično delo dosta mala i da nisu znatno rizični za društvo ili po svoju porodicu, te im se zbog toga određuju takve sankcije. Teži se tome da oni ne odlaze u klasični zatvor, već da izdržaju kaznu u svom okruženju, da ne bi bili izdvojeni iz društvene zajednice jer tako nešto samo po sebi može nositi dosta velike rizike.

Kako kaže, najčešće se radi o nehatnim krivičnim delima i o prvoprestupnicima, o mladim ljudima ili o onima u zrelim godinama, kojima je to krivično delo izolovani slučaj u životu.

Samo dva opoziva

Ukoliko neko zloupotrebi ta prava, na primer udalji se, zakon je propisao da izlazak koji je duži od 12 sati ili dva kraća izlaska, mogu dovesti do opoziva takve kazne. Valja napomenuti da su u pritvoru s elektronskim nadzorom i bez njega pravila znatno oštrija, kao i da su okrivljeni pod potpunom nadležnošću suda. U tim slučajevima, Kancelarija samo obavlja tehničku kontrolu i ne daje dozvole za izlazak jer je za to nadležan postupajući sudija u tom predmetu i on može da im dozvoli šetnju ili izlazak na vazduh. Odnosno, sudija je potpuno uključen u izvršenje te mere.„Prošle i pretprošle godine smo imali po dva opoziva izvršenja takvih mera u pritvoru“, dodala je Marija Krsmanović.

„Reč je o delima počinjenim u saobraćaju, ali ima i onih, posebno kod mlade populacije, kao što je posedovanje manjih količina narkotika namenjenih za ličnu upotrebu, ipak ne i za njihovu prodaja, krađe i ponekad, razbojništava“, kaže Marija Krsmanović.“ Mi veoma vodimo računa o tome da otklonimo sve uzroke zbog kojih su oni zgrešili kad su prekršili zakon. Ako je, na primer, reč o mladoj osobi okrivljenoj zbog narkotika, primarni cilj nam je da je osnažimo i uputimo na izlečenje i da kontrolišemo apstinenciju, zato što se trudimo da ustanovimo koji su uzroci koji dovode do izvršenja dela i da ih otklonimo.“

Naša sagovornica naglašava da poverenici obilaze okrivljene i pričaju s njima. Najčešće se sprovodi neko lečenje, bilo da je reč o zvaničnoj, klasičnoj medicini u domovima zdravlja ili bolnicama, ili se radi o terapijskim zajednicama.

Ona veli da za kazne rada u javnom interesu sud izriče određenu satnicu koju će neko da izvrši zbog određenog krivičnog dela. One se rade pri javnim preduzećima, odnosno opštinama i mesnim zajednicama u selima gde nema preduzeća. Reč je obično o pomoćnim fizičkim poslovima u komunalnoj delatnosti, košenju trave i raznog rastinja.

Marija Krsmanović napominje da takve mere nisu izmišljene i uvedene da bi nekom bila olakšana kazna, ili zato što je to lagodnije nego ići u zatvor, već one potpomažu smanjenje kriminaliteta u društvu.

„Ljudi koji odlaze u zatvor imaju mnogo veću stopu recidiva, često ponavaljaju krivična dela, dok to nije slučaj kod alternativnih sankcija. Podaci pokazuju da oko dve trećine ljudi koji su izdržvali alternativne sankcije ne ponavlja krivično delo, dok je kod izdržavanja kazne u zatvorima situacija znatno drugačija“, ističe Marija Krsmanović.

Kad je reč o radovima u javnom interesu, insistira se na diskerciji. Nije neophodno da svi znaju o čemu se radi, takvim saznanjima raspolažu samo ljudi koji zapošljavaju i koji vode satnicu. Okrivljeni nisu ni po čemu posebno izdvojeni od osoba s kojima rade, nemaju posebnu uniformu, niti se njihov status i po čemu vidi.

„U Novom Sadu rade, na primer, u GSP-u, „Tržnici”... Ta kazna može trajati maksimalno 360 radnih sati, a u toku dana do osam časova. Onima koji imaju posao ili neke druge obaveze, recimo sezonske radove, satnica se prilagođava tim obavezama. Takođe, kućni zatvori, uz takozvane nanogice ili bez njih, traju najviše godinu, a obično se izvršavaju kazne od šest meseci do godinu.“

Po zakonu, ti ljudi imaju potpunu zabranu kretanja, izuzimajući dva sata dnevno, između 13 i 15 sati koje sami odaberu. Ta dva sata su mahom namenjena za šetnju, ali zapravo za obavljanje bitnih obaveza kao što je odlazak u radnju, kod lekara, u krajnjoj liniji – za boravak na svežem vazduhu. Onima koji su zaposleni može biti odobreno i da u vreme izdržavanja kazne i rade – to je veoma važno u prevenciji recidiva i vraćanja izvršenju krivičnih dela jer je omogućeno da zadrže posao i prihode. U tom periodu se odobravaju i lečenja, kao i terapije zbog bolesti zavisnosti, pristup državnim organima ...

M. Vujačić