Mate Bekavac: Svirati i goreti, da ugrejemo publiku

Od pobede na Međunarodnom takmičenju Muzičke omladine u Beogradu 1997, i koncerta u Novom Sadu, koji mu je, odmah tada, priredila Muzička omladina Novog Sada, Mate Bekavac je kao mlada muzička zvezda započeo svoju briljantnu karijeru, koja je beležila samo uspone, mnoge nagrade, i saradnju sa poznatim svetskim dirigentima i muzičarima.

Kada su iza njega ostali Univerzitet u Gracu, salcburški “Mocarteum”, njujorški “Džulijard” i Pariski konzervatorijum, Mate Bekavac je, čini se, bio u situaciji da ostvari saradnju gotovo sa svim umetnicima sa kojima poželi. Tako se i ređao niz sastavljen od mnogih umetnika, dirigenata, kamernih sastava kao što su “Franc List”, “Kamerata Izrael”, Moskovski, Salcburški, Minhenski i Zagrebački solisti, do orkestra Bavarskog radija, Metropoliten orkestra, Londonskog simfonijskog orkestra, Filharmonije nacija, Simfonijskog orkestra Bazela, Orkestra Opere u Frankfurtu, i mnogih drugih.      

Pored toga što mnogi smatraju da savršeno objedinjuje francusku i nemačku školu sviranja klarineta, Mate Bekavac, koji je zbog svog virtuoziteta poneo i naziv “Paganini klarineta”, svojim repertoarom potvrđuje interesovanje za najrazličitije epohe i žanrove, od baroka, klasicizma, romantizma, do današnjih dana, džeza i klezmer muzike. Tako će, uz pratnju članova ansambla nemačke Akademije Kronberg, na Somborskim muzičkim svečanostima koncert pod nazivom “Plod tišine” biti posvećen savremenim kompozitorima Taveneru, Vasksu, Ešenvaldsu i Makoru, dok će se na novosadskom koncertu u njegovom izvođenju čuti Mocartova kamerna muzika. 

Utisak je da na koncertnom podijumu uvek dajete sve od sebe. Da li je moguće da postoji situacija u kojoj niste zadovoljni svojim učinkom, onim što ste pružili na koncertu?

– Uvek dajem sve od sebe, drugačije ne mogu. Uglavnom sam nezadovoljan sam sobom, ali istovremeno sebi ni ne zameram, nego se radujem drugoj mogućnosti, pokušajima koji slede.

Čini se da vama svaka vrsta muzike pruža pođednak izazov i radost sviranja. Mocart, Geršvin, Bize ili Beni Gudman? Da li biste se opredelili za nekog od njih, ili svi mogu, i treba, da ostanu u igri?

– Mogu svi da ostanu u društvu još mnogih….i onih manje poznatih :)

Da li je ipak moguće da postoji polje, prostor, vezano za klarinetsku muziku, koji još niste osvojili, ili bar poželeli da se u to upustite?

– Uvek iznova istražiti staro što se tiče klarinetske muzike, i barem još malo pobliže upoznati razne etno kulture i njihovu muziku.

Izvođenje manje poznatih dela, ili onih koja žanrovski i vremenski ne pripadaju onome što nazivamo klasičnom muzikom, šta to znači za muzičara?

– Do sada sam puno toga izveo, pročitao, pronašao... Često se desi da neki autori pogrešno ostaju u senci. Katkad i obrnuto, a, što se tiče žanrova, paleta je šarena. Ukusi su, doduše, različiti, ali još uvek mogu da kažem da ima svugde nečega što mi je bliže i zanimljivije i gde se lakše vidim, zašto gorim, pošto samo tako mogu barem malo ugrejati publiku.

Sarađivali ste sa velikim dirigentskim imenima, poput Bernarda Haitinka, ser Kolina Dejvisa, Marisa Jansonsa… U kojoj meri dirigenti mogu da utiču na solističku interpretaciju, odnosno koliko solisti mogu da im dopuste uticaja na to?

– Ima svega. Ima dirigenata fanatičara, koji vole ili ne mogu drugačije, a da ne bi bilo sve kao što su oni zamislili. Ima egomana, flegmatika, uglađenih i uslužnih, “politički korektnih”, mladih... ali sve je manje istinskih muzici predanih duša. Isto važi i za soliste, tako da je suradnja nekako naj “uspješnija”, ako nitko ne misli da je samo njegovo “ono pravo”.

U kom su odnosu, po vama, kamerno muziciranje i nastupi sa orkestrima?

– Kamerna muzika je sve i jedino što za mene postoji, jedino se menja broj izvođača, od dva pa može i preko stotinu.

Postoji li muzičar, grupa, ansambl, sa kojim bi posebno želeli da sarađujete? Šta je za vas još uvek izazov? Komponovanje?

– Sa godinama se izazovi menjaju. Trenutno je prioritet: što manje, ali to malo zato treba da znači saradnju sa ljudima s kojima mogu da komuniciram prirodno, s kojima govorim sličan jezik, ili oni govore onaj koji bih želio ja da naučim.    

N. Pejčić