O nasilju nad decom se ne ćuti i ne toleriše se

- Svrha uputstva je da se obezbede uslovi za delotvoran rad ustanova obrazovanja i vaspitanja i centara za socijalni rad – organa starateljstva, u unapređenju podrške i pomoći deci i učenicima, žrtvama svih vrsta nasilja, kao i pružanju pomoći deci počiniocima nasilja i njihovim porodicama u promeni ponašanja i promeni sistema vrednosti – navodi se u saopštenju Ministarstva prosovete, nauke i tehnološkog razvoja.

Kako je istaknuto, neophodno je da navedene ustanove uspostave kontinuiranu saradnju radi zajedničkog delovanja u prevenciji, sprečavanju, otkrivanju i reagovanju na ovu učestalu pojavu.

Prema podacima objedinjenim u nacionalnom izveštaju „Nasilje prema deci u Srbiji”, nasilje nad detetom u porodici obuhvata sve oblike nasilja kojima je dete izloženo u domaćinstvu ili od članova porodice i srodnika, uključujući i prisustvovanje nasilju između odraslih. Gotovo 70 odsto dece u Srbiji doživelo je neki oblik fizičkog ili psihičkog nasilja, a 38 odsto dece je bilo svedokom nasilnog prizora među odraslima u porodici, kazuju podaci Balkanske epidemiološke studije o zlostavljanju i zanemarivanju dece. Između osam i 10 odsto dece, zavisno od uzrasta, doživelo je neki vid seksualnog nasilja, a 3,7 odsto dece doživelo je kontaktno seksualno nasilje. Trećina dece doživela je dva ili tri tipa nasilnog ponašanja, dok je 5,4 odsto dece doživelo sve tipove nasilja (fizičko, psihološko, seksualno i svedok porodičnog nasilja) tokom života. Ovaj procenat dece, potvrdila su psihološka istraživanja, u situaciji je visokog rizika za povećanu sklonost za nasilno ponašanje u svom odraslom dobu.

Inače, telesno kažnjavanje najčešći je oblik nasilja prema deci u porodici. Ono se primenjuje kao metod vaspitavanja i disciplinovanja deteta. Utvrđeno je i da odrasali često ne prepoznaju ili ne prihvataju da telesno kažnjavanje predstavlja nasilje, da ponižava dete i vodi fizičkim povredama i narušavanju njegovog zdravlja. Važno je znati da istraživanja ukazuju na to da telesno kažljavanje nije delotvorno u postizanju željenog ponašanja i često vodi do povećanja agresivnosti deteta i međugeneracijskog prenošenja obrazaca nasilnog ponašanja.

Mada za sam tekst potpisanog, a valjda tako i promovisanog Uputstva o postupanju ustanova obrazovanja i vaspitanja i centara za socijalni rad – organa starateljstva u zaštiti dece od nasilja, ministarstva nisu odmah  objavila, Uputstvo će se neminovno kretati u okvirima Posebnog protokola za zaštitu dece i učenika od nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja u obrazovno-vaspitnim ustanovama, donetog 1997, kada je donet Zakon o ratifikaciji Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima deteta.

Ovaj protokol, polazeći od stava da se svako nasilje nad decom/učenicima može sprečiti, te je važno da ustanova kreira klimu u kojoj se:uči, razvija i neguje kultura ponašanja i uvažavanja ličnosti; ne toleriše nasilje; ne ćuti u vezi s nasiljem; razvija odgovornost svih, kao i da se svi koji imaju saznanje o nasilju obavezuju na prenuzimanje komkretnih mera.

Prema nalazima jednog od najobimnijih istraživanja o nasilju u školi, sprovedenog u okviru projekta „Škola bez nasilja – ka sigurnom i podsticajnom okruženju za decu” u više navrata u periodu od 2005- 2013., 44 odsto učenika reklo je da je u periodu od tri meseca koja su prethodila istraživanju bilo izloženo vršnjačkom nasilju, bilo kao žrtve, kao nasilnici ili i kao žrtve i kao nasilnici. Među njima, 45,8 odsto doživelo je verbalno nasilje, 33 odsto fizičko nasilje i isto toliko socijalno nasilje (spletkarenje, manipulativni odnosi itd.), dok je 21 odsto dece počinilo nasilje. Dečaci se nešto češće javljaju kao počinioci vršnjačkog nasilja nego devojčice i nešto su češće izloženi nasilju vršnjaka i odraslih. Četvrtina učenika od petog do osmog razreda osnovne škole navela je da je bila izložena vređanju nastavnika, 15 odsto je navelo da ih je nastavnik udario, a  pet odsto da su bili izloženi pretnjama nastavnika.

Opšti cilj Posebnog protokola je unapređivanje kvaliteta života dece primenom:mera prevencije za stvaranje bezbedne sredine za život i rad dece; mera intervencije u situacijama kada se javlja nasilje, zlostavljanje i zanemarivanje u ustanovama.

Specifični ciljevi u prevenciji su stvaranje i negovanje klime prihvatanja, tolerancije i uvažavanja; uključivanje svih interesnih grupa (deca, učenici, nastavnici, stručni saradnici, administrativno i pomoćno osoblje, direktori, roditelji, staratelji, lokalna zajednica) u donošenje i razvijanje programa prevencije. Tu je i definisanje procedura i postupaka za zaštitu od nasilja i reagovanja u situacijama nasilja.

Kako je protokolom određeno, njegovi specifični ciljevi u intervenciji su sprovođenje postupaka i procedura reagovanja u situacijama nasilja, uspostavljanje sistema efikasne zaštite dece u slučajevima nasilja, stalno praćenje i evidentiranje vrsta i učestalosti nasilja i procenjivanje efikasnosti programa zaštite, ublažavanje i otklanjanje posledica nasilja i reintegracija deteta/učenika u zajednicu vršnjaka i život ustanove. Ne samo da je izuzetno važan nego je i obavezan savetodavni rad sa decom/učenicima koji trpe nasilje, koji vrše nasilje i koji su posmatrači nasilja.

V. Crnjanski