Dragić Živković : Svi su nas cenili i voleli, a trofeje drugi su osvajali

Sa setom pokazuje uramljenu fotografiju te neponovljive i širom bivše Jugoslavije poznate generacie.Na fotografiji su asovi poput Veselinovića, Boškova, Milovanova, nekadašnjeg urednika naše sportske rubrike golmana Lazara Vasića, Hirmana, Ristića, Rajkova, Krstića...Od njih, kao poslednji Mohikanac, ostao je samo Draga, koji je proslavio 90. rođendan.

Živković je rođen 1928. u Mošorinu. Kao talentovan igrač istakao se u petom razredu novosadske gimnazije kao reprezentativac škole. Počeo je na mestu halfa, priseća se da je u Slogi počeo da igra u navali, a da ga je trener Damjan Milošević postavio na halfa i do kraja karijere je na leđima nosio broj šest. Sa 18 godina debitovao je u Slogi, posle fuzije Sloge i Radničkog (1946), i od tada odigrao je oko 300 utakmica za Vojvodinu, do 1957. kada je završio karijeru.

Mnogo novinskih članaka napisano je o Dragi i svi su prepuni hvle, što je svojim partijama svakako zaslužio. Navešćemo samo neke:“ Igraju li halfovi (Boškov, Milovanov, Živković,.kičma tima) – igra Vojvodina“, „Živković sa čarapom umiruje loptu“, „Najbolji deo tima, to je Sima s halfovima“,  „Draga nije samo razarač, no inteligentan i uporan graditelj, izvrstan vod za vezu između pozadine i navale“, „Mladi majstor precizne tehnike“, pisale su švedske novine kada je Vojvodina bila u toj zemlji  na turneji... Bio je krhke građe, ali velike snage i tehnike, maštovit, vrstan tehničar i graditelj igre. Imao je sve što je bilo potrebno modernom i dobrom fudbaleru. I neizmerno je voleo Vojvodinu. I još uvek je voli. To se vidi u bljesku i sjaju njegovih očiju, osmehu na licu kada priča o tim vremenima. O svojim drugovima, o pesmama koje su pevali Krle, Vaske, Slepčev i ostali... Kao prefinjenog tehničara publika ga je prozvala „profesor fudbala“. Vojvodina je u to vreme igrala najlepši, najromantičniji fudbal, uživala u igri, punila stadione i ostajala bez trofeja. Sa takvim igračima?

Pored Vojvodine, igrao je još za kulski Hajduk i novosadski Radnički, kao i u četiri kuba u Australiji.

Sada je u zasluženoj, australijskoj, penziji. Radio je 11 godina u Zubno-lekarskoj poliklinici u Novom Sadu, od njenog osnivanja, a završio je Višu dentističku školu.

– Ako računamo početak u podmlatku, u Vojvodini sam od 1945. Bi sam Živković 2, jer je stariji bio Živković 1, Laza. Od 1946. pridružio sam se prvm timu Sloge i počeo da igram. I igrao sam punih deset godina  i imam oko 300 nastupa. Ne sećam se protiv koga sam debitovao, ali se sećam da smo prvenstvenu utakmicu s Poncijanom iz Trsta kao domaćini igrali u Ljubljani. Dok smo bili u Novom Sadu bio sam na spisku u prvih 11, ali se trener Bane Sekulić u Ljubljani predomislio. Plakao sam kao malo dete kada sam saznao da ne igram. Nisam hteo ni da idem da gledam utakmicu, ali me je Pera Vučurović bukvalno odvukao na stadion. Prvi trener bio mi je Damjan Milošević, pa Mirko Ognjanov, ali najbolji od svih bio je Bane Sekulić. On je bio trener, pedagog i vaspitač. Izuzetno smo ga poštovali. Znao je da dođe pre podne na igralište i ponese sendviče. Pozivao nas je po dvojicu-trojicu, jedne u 9, pa druge u 10... Onda bi pojeo sendviče i prilegao na klupu da odmori, jer je imao zakazane grupe i od 14 časova. Bio je to individualni rad – priseća se lepih vremena Draga.

Koliko ste puta trenirali i šta ste radili na treninzima?

– Trenirali smo tri puta nedeljno. Utorkom smo uvek vežbali taktičke zadatke. Bane postavi svakog na svoje mesto, kao da igramo utakmicu. Ali nema lopte. On samo šeta, pa vikne-  Drago. I ja znam da treba da s leve strane prebacim loptu desnom krilu. Ako treba da se branimo kaže Simi kako da se kreće. Bila je to prava taktička obrada. Onda je sledeći trening bio čisto kondicioni. Jedino smo petkom igrai loptom, ali samo malo i u krug. Mene je stalno terao da skačem i udaram loptu glavom. Govorio mi je kako Vujke može da skoči više a niži je od mene. Obesio mi je i loptu da vežbam, ali Vujke je bio bolji.

Vaša zlatna generacija igrala je najlepši fudbal, imala najviše reprezetativaca, a nije uspela da osvoji nijedan trofej.

– Igrali smo lep fudbal. Ne mogu da kažem da smo se uslovno rečeno  ponekad iživljavali nad rivalima. Nismo. Uživali smo,igrali smo se... Želeli smo trofeje, s tim što to nije bilo zapisano u našim glavama kao moranje. Zbog lepote i lepršavosti u igri svi su nas voleli, ma gde da smo nastupali. Najbliži trofeju bili smo u Kupu 1951. Odigrali smo izvanredne utakmice s Partizanom u Beogradu u četvrtfinalu i polufinale s Hajdukom u Novom Sadu. Obe utakmice smo dobili sa 2:0. Protivnik u finalu bio nam je Dinamo. Trebalo je da igramo u Novom Sadu i Zagrebu, međutim, neko od hrvatskih političara se umešao i mi smo domaćini bili u Beogradu. U Novom Sadu smo uvek igrali najbolje, a i bilo bi mnogo više gledalaca. I trofej nam je izmakao.

Pomenuste gledaoce, kakve su bile posete na utakmicama u Novom Sadu?

– Kada smo igrali s manje atraktivnim timovima bilo ih je do 5. 000. Međutim, kada su dolazili Partizan, Zvezda, Dinamo i Hajduk, oko čitavog terena  bi se postavile klupe pa je na utakmicama bilo i preko 20.000 navijača. Evo, neka vam jedan detalj ispriča supruga Jelena. - Živela sam u Ulici Antona Čehova, gde je stanovao i Sima Milovanov. U nedelju, kada je utakmica, to kao da je šetalište. Muškarci i deca su išli na utakmicu, pa i čitave porodice. Mi žene smo pile kafu, pričale i čekale ih. Nijedan muškarac nije ostajao u ulici – priseća se Jelena.

Vaša generacija bila je rado viđena i na inostranim terenima.

- Bilo je mnogo lepih gostovanja i gotovo sva ih pamtim. Sećam se da smo u Budimpešti igrali s Kinižijem (današnji Ferencvaroš)i pobedili sa 2:0. Bili smo prvi jugoslovenski klub koji je pobedio mađarski u Budimpešti. Pamtim i turneju po Švedskoj, kao i one u Nemačkoj i Danskoj. U Nemačkoj smo u igrali s Minhenom 1860 i u sjajnoj igri pobedili 3:2. Igrali smo i s Bajernom. Mislim da je tada bio u drugoj ligi. Na našu nesreću padala je kiša, bilo je mnogo klizavo i izgubili smo 2:5. Upamtio jeŽivković i gostovanje u Danskoj, gde su otišli iz Nemačke, i odigrali šest utakmica i gotovo sve su pobedili. Posebno se seća nastupa u Vejleu. – Odigrali smo dobro prvo polvreme i vodili 2:0. U svlačionici nam je trener Sekulić mirno govorio šta treba da radimo u nastavku, jer igrali smo dobro i nije imao šta da nas posebno savetuje. U svlačionicu je tada ušao vođa puta Todor Jovanović, gradonačelnik Novog Sada, i sav važan počeo je da uči Baneta kako treba da igramo. Ovaj  mu nije ostao dužan: „Vi ste gradonačelnik u Novom Sadu i tamo upravljajte, a ovde ja sastavljam tim“ – rekao mu je Sekulić. Kada smo se vratili s turneje, nije prošlo ni mesec dana a naš trener je smenjen. Bane je bio najzaslužniji što je Vojvodina igrala tako lep fudbal. Bio je najbolji trener s kojim sam sarađivao.

Da li ste vi  bili trener i da li ste hteli to da budete.

– Još dok sam igrao, doneo sam odluku da neću među trenere. Kao veoma mlad shvatio sam da kada je klub uspešan zaslužna je uprava, a ako ne ide kako valja - kriv je trener. Nisam hteo da budem lopta koju svako može da šutira. Završio sam trenerski kurs kod Jovice Jovanovića i Pere Vučurovića, ali nikada nisam otišao po diplomu.

Dobar deo života, čak 27 godina, Dragić Živković je proveo u Australiji, gde je otišao na preporuku ovdašnjeg trenera Ferenca Aroka. Igrao je četiri godine u četiri sidnejska kluba, ali se od fudbala, koji je tamo bio u povoju, nije moglo živeti. Kada je otišao drugi put, jer ovde nije mogao da dobije posao u struci, zaposlio se i ostao sve do sticanja australijske penzije. Kupio je kuću u lepom kraju Sidneja, uz obalu, i primio tamošnje državljanstvo. Vratio se u zemlju 1990, priključio se starim drugarima na druženjima i uknjučio se u ekipu veterana. Igrali su često utakmice sa kolegama mlađim i do 15 godina, Draga je svaku završavao bez zamene. Živi na Detelinari, ima decu i unuke koji su mu najveća radost. I uvek se rado seća svoje zlatne generacije.

– Jako sam uživao u fudbalu. Ne znam da li su i ostali moji saigračii, ja jesam. Trener Sekulić me nikada nije kritikovao, izgleda da mu se dopadao moj način igre. I danas sam srećan zbog toga, jer za boljeg trenera ne znam – kaže Dragić Živković, legendarni Draga.

Slobodan Jakovljević