Ženskih autora više u viktorijanskim, nego u modernim romanima

Istraživači Univerziteta Ilinois i Kalifornije u Berkliju analizirali su 104 hiljade romana napisanih u periodu od 1780. do 2007. Algoritam koji su koristili  bio je osposobljen da prepoznaje pol autora i likova u knjigama. Suprotno očekivanjima, za dva veka nije došlo do porasta broja junakinja.

Umesto toga, od 19. veka do ranih 1960-ih vidljiv je stalni pad, pišu autori istraživanja Ted Andervud, Dejvid Baman i Sabrina Li.

Osim što se smanjio broj likova koji su žene ili devojke, u prvoj polovini 20. veka autori istraživanja su primetili iznenađujući pad u broju autorki. Kako napredujemo od 1850. prema 1950,  broj naslova koje su napisale žene pada s 50 na 25 posto.

S obzirom da je to je bilo razdoblje prvog talasa feminizma, autori su u početku sumnjali da su pogrešili u metodološkom pristupu, međutim, dodatna testiranja samo su potvrdila nalaze - sa gotovo polovine ukupnog broja romanopisaca, žene su vremenom spale na jedva četvrtinu, i taj trend je godinama prolazio nezapažen.“Čini se da su istraživači svakog perioda bili u stanju da primete da se broj autorki smanjuje u njihovom razdoblju, ali niko nije ni pomislio da sugeriše da je cela priča od  1800. do 1960. zapravo priča o opadanju“, primećuju autori studije.

Sredinom 19. veka pisanje romana se nije smatralo karijerom koja osigurava visok status, međutim, kako se to menjalo, tako se sve više muškaraca okretalo pisanju. Istovremeno, dok je broj žena romanopisaca opadao, u drugim spisateljskim poljima, poput publicistike, došlo je do ogromnog porasta broja autorki. Svakako, pad broja autorki uzrokovao je jednim delom i pad broja ženskih likova u romanima. Prema istraživanjima, u knjigama koje potpisuju muškarci, žene okupiraju u proseku od četvrtine do trećine prostora za likove. U knjigama koje pišu žene, ova podela je daleko bliža sredini.

Bekdelov test je izmišljen da pokaže da li je u nekom pripovednom delu, bio to film, knjiga ili čak video igra, odnos između ženskih i muških likova iole izbalansiran. Pitanje koje test postavlja je prosto – da li u konkretnom delu postoje dve žene koje će u jednom trenutku voditi razgovor između sebe koji nije o nekom muškarcu. Ova pravila postavila je u svom stripu 1985. Alison Bekdel, i to, neironično, kroz razgovor dve junakinje. Naravno, ovaj test ne treba shvatiti ni suviše ozbiljno, ni agresivno feministički, već možda pre kao neku vrstu skretanja pažnje na kulturnu šarolikost koja je potrebna u fikciji. U krajnjem slučaju, “Osmi putnik” sa jednom od najpoznatijih junakinja u modernoj kulturi, Elen Ripli, uopšte ne prolazi ovaj test!

U književnosti, 19. vek je ostavio iza sebe galeriju zanimljivih junakinja od kojih su mnoge zahvaljujući vernim čitaocima, ali i sedmoj umetnosti, i dalje jednako popularne i voljene. Džejn Ostin, čuvena engleska spisateljica, zadužila nas je za pametnu ali ponekad suviše tvrdoglavu Elizabet Benet iz “Gordosti i predrasuda”, knjige ekranizovane bezbroj puta (možda s najvećim uspehom u Bi-Bi-Sijevoj seriji iz 1995), koju su pratile njene ništa manje zanimljive sestre, ali i junakinje iz drugih romana Ostininih, poput “Razuma i osećajnosti”, ili “Eme”.

Šarlota Bronte je ostavila detaljan i psihološki  iznijansiran portret mračno romantične, strastvene i introvertne Džejn Ejr, dok je njena sestra Emili Bronte taj mrak podigla na sledeći nivo u liku Ketrin iz “Orkanskih visova”. Jedna od najvedrijih i najomiljenijih junakinja bliskih tom periodu je svakako En, junakinja kanadske spisateljice Lusi Mod Montgomeri koja debituje u romanu “En iz Zelenih zabata” (1908), i kasnije nastavlja da se pojavljuje u delima ove autorke.

Nastasja Pisarev