Milan Mandarić:  Drago mi je kad je Voša uspešna

(Od našeg specijalnog izveštača)

Rođen je 1938. u Smiljanu, u Lici, a već sa četiri godine preselio se u Novi Sad, gde je odrastao i stasao. Sa 27 godina otišao je iz vojvođanske ravnice, put ga je odveo u SAD, gde je potražio i pronašao „američki san“. Razvio je biznis i stekao lep imetak, a fudbal mu je bio i ostao velika ljubav svih proteklih decenija.

„Fudbal je poput slagalice u kojoj morate pravilno da složite sve puzle kako biste dobili željenu sliku.  Organizacija posla i disciplina ključne su stavke uspeha, od njih zavisi da li možete da stvorite celinu kakvoj težite. To sam odavno shvatio, kao i činjenicu da nesposobnost rađa gubitnike.Život me je naučio da tu kompromisa nema. Entuzijazam jeste potreban, jer bez njega nema uspeha, a ja ga i danas imam i dok bude tako ulagaću i baviti se fudbalom. Ipak, entuzijazam nije dovoljan za vrhunske rezultate, potrebno je puno toga da se poklopi da biste bili uspešni“, kaže Mandarić.

Bili ste u brojnim klubovima, u Engleskoj, Belgiji, Francuskoj, sada ste u Sloveniji?

„Obećao sam Slovencima da ću od Olimpije da napravim respektabilan klub, poput onog kakav je nekada bio. Mislim da sam na dobrom putu da to realizujem, jer smo za ove tri godine konstantno u vrhu tabele, a moj jedini cilj je da budem prvi. Alternativa ne postoji, samo se titule broje.“

Nije tajna da ste imali ponuda i iz klubova u Srbiji?

„Crvena zvezda i Partizan me ganjaju punih 30 godina, ali u tim klubovima ne pronalazim i ne vidim sebe. Ne želim da uložim novac u klubove u kojima ne bih imao vlast, a to je nešto na čemu insistiram. Uvek tražim poverenje i spreman sam da preuzmem odgovornost za rezultate i od tog pravila ne odustajem. Zvala me je i Vojvodina, ali znate kako je... U  kući uvek mora da se zna gde spava pas, a gde mačka. Nemam nameru da ulažem tamo gde neću ostvariti dobit, a do dobiti se stiže uz veliku disciplinu u realizaciji precizno zacrtanih planova.“

Ipak, za Vojvodinu ste vezani i životnim nitima?

„To je potpuno tačno. Iako je prošlo puno godina, još se sećam kako smo mi, klinci, na sve načine pokušavali da se prošvercujemo bez karte na stadion Vojvodine i da gledamo kako to igraju majstori poput Vujketa ili Toze. Bili su to prelepi dani, jedno prošlo, ali svakako predivno vreme, nešto što se pamti za čitav život. Za mene je i danas Novi Sad specijalan grad, za razliku od svih drugih, a verujte da sam ih puno obišao. Istina je da se grad promenio, da više ne liči na onu sredinu koja je u meni ostala zapisana, ali volim da dođem u Novi Sad. Žao mi je što nema među živima više mojih dobrih prijatelja, poput Bate Pežoa, Ivice Brzića i mnogih drugih. I Novosađani su se promenili, pa mi, uz one stare ulice u Podbari, Salajki ili Telepu, nedostaju stari drugari, mada sam svestan migracija i stalnog mešanja sastava stanovništva. Tako je tako svuda u svetu, zašto ne bi bilo i u Novom Sadu?“

Kako se osećate i koliko vremena provodite u Sloveniji?

„Otišao sam pre više od 50 godina u SAD i danas, uz tu zemlju, najviše vremena provodim i u Engleskoj. Međutim, u Sloveniji se osećam kao da sam došao u fudbalsku Hirošimu, pa moram da budem blizu klubu koji vodim, zbog uspešnosti posla koji sam prihvatio. Sada skoro 90 odsto vremena provodim u Sloveniji, jer, ponavljam, prihvatio sam izazov, dobio poverenje i sada sam odgovoran da ideje sprovedem u delo.“

Da li i sada imate ponuda iz Engleske da preuzmete neki klub?

„Bio sam vlasnik Šefild Venzdeja, Lestera i Portsmuta, a danas me, osim Šefilda koji bi voleo da se vratim, zovu i drugi klubovi iz Engleske kojima treba, pre svega, finansijska  pomoć. Prija mi sve to, znači da sam ostavio traga u toj zemlji, ali sam sada u Olimpiji i posvećen sam samo njoj“, jasan je Milan Mandarić, čovek poodmaklog životnog doba, ali mladić kada su fudbalski planovi u pitanju.

Tekst i foto: A. Predojević